Radovi Cuce Sokić na izložbi "Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza"
Sećam se vrlo dobro, to je bilo posle podne, oko šest sati, išla sam u ‘Kupolu’ da popijem kafu.
Najedanput oni mi mašu. Malo dublje su sedeli za jednim stolom. Priđem im, a i Olga je s njima. Tada smo se upoznale. Toliko smo se sprijateljile, da smo i dan-danas veliki prijatelji”...
Ovim je rečima jedna od najpriznatijih srpskih slikarki Ljubica Cuca Sokić opisala poznanstvo sa svojom dugogodišnjom najboljom prijateljicom Olgom Kešeljević, istoričarkom umetnosti i glumicom koja će joj biti omiljeni model i najiskreniji kritičar. U umetničkoj kolekciji Olge Kešeljević i Marka Barbezaa, koja je predstavljena na aktuelnoj izložbi Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza u Galeriji Matice srpske, najveći broj dela upravo pripada velikanki srpskog intimizma Cuci Sokić.
Ljubica Cuca Sokić rođena je u Bitolju početkom decembra 1914. godine. Bila je učenica čuvene Zore Petrović, Ljube Ivanovića, Ivana Radovića i Bete Vukanović. Kao i mnoge umetnike, privukao ju je Pariz – grad kulture i umetnosti, u koji odlazi 1936. godine da bi posećivala Akademiju Grand Šomije. U Parizu provodi vreme sa Peđom Milosavljevićem, Borom Baruhom i Bogdanom Šuputom koji je na svom platnu Kafana u Parizu upravo nju naslikao kao svoju partnerku za ples. Odmah pored ovog para pažnju privlači vitka crnokosa devojka – Olga Kešeljević, koja će se u ovim predratnim godinama zbližiti sa srpskim slikarima, a sa Ljubicom Cucom Sokić će jedno vreme i stanovati na Monparnasu. Enterijer njihovog stana Cuca će u nekoliko navrata naslikati na svojim platnima predstavljenim na izložbi u Galeriji Matice srpske (Enterijer u Parizu i Olga Kešeljević u pariskom enterijeru, 1937).
No, najbrojniji su portreti najbolje prijateljice. Na jednom od njih, Olga Kešeljević na divanu iz 1937. godine, Cuca svog modela prikazuje u ležećem položaju. Olga je lagano opružena na divanu, rasterećeno čita knjigu dok govor tela opisuje komfornu atmosferu dokolice u salonu. Blagim tonovima i svedenim formama koje karakterišu ovu sliku, Sokićeva prenosi posmatraču intimnu, toplu atmosferu sobe tokom njihovog zajedničkog života u Parizu. Pored portreta iz predratnih godina, često će raditi manje kroki crteže i skice Olginog lika.
Za Olgu Kešeljević je u ratnim godinama bio izuzetno važan Cucin Autoportret u olgedalu (1940) koji ju je podsećao na prijateljicu, dok su ih razdvajale strahote Drugog svetskog rata. Kada su u pitanju Cucini autoportreti, oni su prožeti traganjem za dobrotom i uvek su obeleženi melanholičnim pogledom u neodređenu tačku. Njene oči su krupne, mistične, beznadežne, poput onih koje možemo primetiti na slikama Autoportret s belom maramom i Autoportret u zelenom (1936-1939). Tokom ratnih godina ostala je bez oca i prisustva svoje najbolje prijateljice, te se njena tuga lako uočava na autoportretima, kao i u dnevniku koji je vodila od 1940. do 1941. godine.
Cuca u dnevniku zapisuje: „Bože, kada li ćemo mi opet biti zajedno? Tako mi se kad-kad čini da će to vreme sigurno doći, samo daleko negde i da će biti sasvim, sasvim drugačije nego li što je to nekad bilo. Da li će biti lepo, i da li će za nas značiti isto što je nekada, pa i danas još znači? To ne osećam. Videćemo.” Delovi njenog dnevnika takođe su dostupni su na izložbi Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza, a publika se može prepustiti njenim rečima slušajući i audio zapis ispisanih dnevničkih redova.
Na izložbi u Galeriji Matice srpske Ljubica Cuca Sokić prvi put je široj javnosti predstavljena i kao ilustratorka i grafička dizajnerka. Zahvaljujući njenom prijateljstvu sa Olgom, Cuca je ostvarila saradnju sa farmaceutskom kućom Marka Barbezaa. Reč je o ilustracijama za kozmetičke proizvode i lekovite čajeve „Žifre-Barbeza“. „Interesovanje za modu i industriju lepote Cuca je ispoljila u nizu minijaturnih tempera koje predstavljaju vizuelna rešenja za ambalaže kozmetičkih preparata kompanije ‘Žifre-Barbeza’. Smele i inovativne ilustracije nesumnjivo ukazuju na uticaje filma i pariske modne štampe šezdesetih i iznova potvrđuju radoznalost umetnice, baš kao i originalnost da kombinacijom figuracije i apstrakcije uputi na izmenu modnih trendova u toku sedme decenije prošlog veka.“ (D. Metlić) Posmatrajući njene ilustracije lako ćemo uočiti frizure plave Brižit Bardo i kratke bob frizure kakvu je popularisala Odri Hepbern.
Ljubica Cuca Sokić preminula je na samom početku 2009. u svojoj 94. godini života u Beogradu. Olga Kešeljević je nadživela svoju prijateljicu i, po svedočanstvu porodice Gatalović, potomaka Cuce Sokić, Olga je do svoje smrti 2015. godine uvek pružala podršku Cucinim naslednicima. Izložba Jedna sasvim (ne)obična srpsko-francuska veza u Galeriji Matice srpske upravo na najlepši način prikazuje čvrstinu i značaj prijateljstva ove dve žene, a Cucine slike krasiće svaku izložbenu prostoriju u prizemlju Galerije do sredine maja.
M. Milošević