Језикоманија: Без да

од пре­фик­са БЕЗ, З се увек при­ла­го­ђа­ва сле­де­ћем су­гла­сни­ку или се ста­па с њим. На при­мер: бес­ка­мат­ни (не без­ка­мат­ни), бес­ца­рин­ски, бе­са­др­жа­јан, бе­су­бје­кат­ски, бес­тра­сан, бе­шу­ман, бе­жи­чан, бе­жи­во­тан, беш­чу­лан, бе­за­ко­ње (не без­за­ко­ње), бе­зе­мљаш, бе­зна­ча­јан…

Јед­но­став­но, ско­ро ма­те­ма­тич­ки, по фор­му­ли гла­сов­не про­ме­не ко­ја се зо­ве јед­на­че­ње су­га­сни­ка по звуч­но­сти, су­гла­сни­ци су се из­јед­на­чи­ли. Звуч­но З, кад се на­ђе по­ред бе­звуч­ног (и у овој ре­чи се то де­си­ло!) пре­ла­зи у свој бе­звуч­ни пар­њак, а  то је С!

Ако се на­ђу два З је­дан по­ред дру­гог, јед­но­став­но до­ла­зи до гу­бље­ња су­гла­сни­ка.

А сад…не­ве­за­но…

…ма­ло о ре­чи БЕЗ­БЕД­НО­СТАН (БЕЗ­БЕД­НО­СНА и БЕЗ­БЕД­НО­СНО). Она та­ко гла­си, ма­да се че­сто, ско­ро, по пра­ви­лу, чу­је БЕЗ­БЕ­ДО­НО­СНА. Ве­ро­ват­но због лак­шег из­го­во­ра… не знам за дру­ги раз­лог!

За спој БЕЗ ДА ка­же се да је НЕ­ДО­ПУ­ШТЕН у књи­жев­ном је­зи­ку… „Ушао сам у воз БЕЗ ДА ми је ико по­гле­дао кар­ту.” Тре­ба­ло би: „Ушао сам у воз, а да ми ни­ко ни­је по­гле­дао кар­ту.”

Или: От­пу­то­ва­ли су БЕЗ ДА су утвр­ди­ли шта је по­сре­ди” А тре­ба­ло би: „От­пу­то­ва­ли су не утвр­див­ши шта је по­сре­ди”.

И та­ко да­ље…

На­та­ша Мир­ко­вић