ПРИЧА О КЊИГАМА Велика библиотека и историја будућности

Дакле, лако је било мајстор Борхесу да изјави како именована библиотека садржи све оно што је могућно изразити, на свим језицима:
“Све: историју  будућности до најситнијих појединости, аутобиографије  арханђела, веран каталог Библиотеке, хиљаде и хиљаде лажних каталога, доказ о лажности тих каталога, доказ о лажности правог каталога, гностичко јеванђеље Базилидово, објашњење тог јеванђеља, објашњење објашњења тог јеванђеља, истиниту причу о његовој смрти, превод сваке књиге на све језике, уметке из сваке књиге у сваку књигу”.   
А када се пред нама отворе текстуалне рајске двери и заспу нас књиге у разним форматима и и бојама, фонтовима и повезима? У тамном вилајету свих наших књига, биле оне броширане, тврдог повеза, у кожи или, не дај боже, у оковима за који је нужан кључ или бар чекић и длето, читалац канда, бар на симболичном плану, пожели да за тренутак преузме судбину онемоћалог читаоца какву је искусио и слепи Борхес ступајући с јадиковком у краљевство књига: нека нико не лије сузе или приговори због објаве Божијег умећа, који ми је с таквом величанственом иронијом поклонио истовремено таму и књиге. 
Како стићи до књиге која је довољно вредна да задовољи ваш укус, али и укус онога коме је намењена? Сетимо се како је Олдоус Хаксли упоредио културу  с породичним кругом у којем сви чланови евоцирају  ликове из обитељског албума. Писац, ипак, без обзира шта он сам мислио о томе ко су му читаоци, заиста има “породицу” којој ће бити блиски ликови и мотиви о којима пише. (Ако је то тачно, ко то онда чита егзалтиране мемоарске романе наших водитељки, глумица и певачица, мафијаша и лажних политичара? Па, валда, неуспешне водитељке, глумице, певачице, мафијаши, лажни политичари...)

Ако сте мислили да су кратки еуфорични изливи коментара на корицама књиге добар оријентир, грдно ћете се преварити. Увек, обавезно увек, из тих мини критика можете сазнати да је књига апсолутно генијална, да је то књига која се пише једном у сто година, да су о њој писали сви светски листови, часописи и блогови, а сазнаћете и да тако нешто у животу нисте читали и да можете себе сматрати повлашћеним што живите у времену у коме је ово “непоновљиво дело” настало. Сазнаћете и понешто о садржају, што углавном води у погрешном смеру и може само да вас спојлује па да изгубите, док читате, и оно мало интереса за већ познати садржај. Може, тако, да вам се деси да, захваљујући овим “конструктивним и поузданим” упутствима, прочитате комедију, уопште не схвативши да је у питању гола, речита трагедија, или да после читања, весело узвикнуте: како је само рецензент био у праву, па ово је маестрална, продуховљена и оптимистична поезија! А да после схватите да је у питању веристички роман препун јада и беде. 
Спиновање вештих књижарских магова је неизбежност која, често, може само да одмогне. Када у бљештавилу добро локацијски смештених штандова на сајмовима књига у читавом монументалном крилу огромних “излога” видите све исте низове јарко обојене једне те исте књиге, можете само да помислите да на читавом сајму имају тираж само тог једног наслова, што би, признајмо, било за неповеровати, или да је пак у питању генијално дело које својом мудрошћу и предивном причом не оставља никакву неоумицу: ово, и само ово, најбоље је, купуј, брзо, док све не заврши у туђим, срећнијим домовима! 
Ипак, присетите се речи мудрог социолога књижевности, Ескарпија: сваки писац, у тренутку док пише, замишља одређену публику, па макар то био он сам. Треба много среће па да се испостави да сте баш ВИ та одређена публика на коју је мислио ТАЈ писац. Уосталом, пре ће бити да већина писаца, поготово заблуделих савременика чије име ће развејати ветар индигнације и пре него што уопште стигне до свог одабраног читаоца, ипак представљају једину публику за своје дело. 

Ђорђе Писарев