ПРИЧА О КЊИГАМА Попут капљице росе

Непријатељи су говорили да је луд и да воли мачке, гласи један запис великог Лорке. А зашто да не, питамо се; ко не воли да проучава и ужива у мапама, да гледа чудесне континенте “на длану”, офарбане тешким бојама и загушене чудноватим и изненадним именима не тамо неких досадних људи, него обећавајућим именима никад виђених река и језера, непознатих села и градова? А ко то, опет, не воли умиљате маце, те наизглед живе играчке, а заправо изграђене карактере, личности од интегритета?
Поменули смо, тек успут, Норберија и Лорку, али мачке јесу “посејане” по књигама свих родова и врста. Од бајковитог мачка у чизмама и Доротине маце, путника у земљу Оз, па преко демона (или анђела) из Булгаковљевог романа “Мајстор и Маргарита”, преко трагичне јунакиње романа за децу “Позна вечера за госпођу Фиби” или мачака-јунакиња са божанским прерогативима из “Америчких богова” Нила Гејмена.
У Јапану је, тако, култ љубави према мачкама толико распрострањен да може да се каже како постоји читав жанр (франшиза?) књига о мачкама, од којих су неке преведене и код нас, попут “Путописа једног мачка” коју је написала Хиро Арикава или “Гошће” Такашија Хираеде (објавила Боока), а ова потоња стекла је статус култне јер је, писана са дубоком љубављу и оданошћу, препуна сете, туге и носталгије за пролазноћу живота заиста дубоко потресна, али и (пре)лепа: ”Памтим да је 11. марта, када је Ћиби угинула, било вече пуног месеца. Сваке године на тај дан, моја жена и ја у касну ноћ одлазимо да се прошетамо до места где нам је речено да је остала да лежи, пред капијом куће испред које је растао кинески шаш. Кад проценимо да туда нико неће проћи, на том месту на земљи оставимо две-три сушене сардине, чучнемо и склопимо шаке (...) Ћиби је, дакле, последњи дан у свом животу провела потпуно другачије него иначе. Волео бих да знам све о том дану, пролазном попут капљице росе, али њега је тама минулог времена већ прогутала”. 

Мачке су заузеле своје место и у прози писаца попут Бруна Шулца или нобеловке Дорис Лесинг, а у роману “Писма турских мачака” (Агора, 2023) наше савременице, турске књижевнице Оје Бајдар, “мирисна писма која мачке-протагонисти међусобно размењују на различитим географским тачкама постају посебни наративни пасажи којим се разоткривају сазнања великог мачјег пројекта спроведеног на људима, њиховим власницима”. Овде мачке говоре из првог лица и коментаришу догађаје у људском друштву (а оно је инфериорно у односу на “мачју заједницу”). Тако се овде мешају људске и мачје трагедије, а помало мачјег презира према људима меша се са пуно љубави које мачке осећају према људима.
Наравно, неко ко не осећа превише емпатије према мачјем роду, поготово према оним мачкама које масовно насељавају урбане средине, могао би да постави питање што да се уопште бавимо тим малим створењима, готово па некорисним – не дају млеко, не знају да снесу јаје, не можеш од њих да добијеш ни вуну за ткање одеће, а ни да их туриш у рерну као прасиће – а нису ни баш јако задивљујуће, поготово када се упореде са оним дивним а опасним створењима какви су, на пример, тигрови, о којима су волели да пишу Киплиг или Борхес, али... 

Али, уз мачке се лакше постиже просветљење јер оне су тихи и дискретни зен учитељи – осим када их изнервирате, а онда гребу и уједају, баш их брига за неки тамо зен – а уколико уз њихову помоћ не стигнете баш до просветљења, биће вам бар угодно и пријатно, мало ли је? Можда ће ваша мачка понекад мало да гунђа као Гарфилд, можда ћете понекад у њеном погледу да осетите тихи презир, али њена љубав, оданост и приврженост јесте немерљива и коначна, под једним условом:да и ви њу волите и да јој будете одани. 
Зато и ја, док пишем овај текст, не желим да отерам мачка Фибислава који ми гази по тастатури и омета ме: једног дана га више неће бити, а ја не желим да се сећам колико сам га пута избацио из собе јер сам био превише заузет. 

Ђорђе Писарев