ПРИЧА О КЊИГАМА Трт, мрт, живот или смрт!

Све те Кафке, Толстоји и Достојевски – толстојевски! – Музил, Брох, Бернхард, а тек Џојс, Брехт и расути еруптивни Фокнер... Да не буде забуне, и треба да читамо велике и озбиљне класике, Хамсуна, Сартра, Дос Пасоса, Ирвинга, Робгријеа, Фуентеса... Они нас суочавају са самима собом, паметни су и моћни, кућни психотерапеути и наши лични психоаналитичари који опсењују опасном моћи речи, просипајући подно наших дрхтавих ногу лепоту, али и (пре)често болне истине.
Понекад је ипак потребно да до читалачког задовољства, до просветљења до којег се стиже катарзичним причама које су колико паметне толико и забавне, књигама из којих не мора да врцају (само) болна сазнања него и чиста радост, раздраганост и уживање: па да се, дођавола, мало и забавимо, да не будемо увек тако паметни, озбиљни и одговорни, јер не мора увек да буде: трт, мрт, живот или смрт! Није валда да смо увек толико одговорни, “филозофски” настројени – а често интелектуало и интензивно амбициозни и опседнути – да мислимо како баш све у животу мора бити судбинско и коначно: љубав, мржња, презир, пословне и породичне обавезе, отрежњујући, смртно озбиљни бол, патња, кајање и кривица. У реду, читамо Френзена, Бекета, Ибзена и Јонеска, Кнаусгора и Остера, али зашто да се повремено не подсетимо и Кишона, Чапека, великог Марка Твена или откаченог Хармса: 
“Једна баба се услед своје претеране радозналости нагнула кроз прозор, испала и разбила се. Кроз прозор се нагнула друга баба да би видела ону која се разбила, али је услед своје претеране радозналости такође испала кроз прозор, стрмоглавила се и разбила. Затим је кроз прозор испала и трећа баба, затим четврта, затим пета. Кад је испала и шеста баба, мени је досадило да их гледам, па сам пошао на Маљцевску пијацу где су, кажу, једном слепцу поклонили плетени шал.”

Захваљујући “Лагуни”, недавно су у наше гладне читалачке руке пристигле књиге Нила Гејмена (Анансијеви момци) и Тери Прачета (Потез пером), у којима, додуше, не испадају бабе кроз прозор, али се зато дешавају друге ванредне, необичне и скроз ведре и духовите згоде. Пасионирани љубитељи добрих књига сигурно нису заборавили заједнички роман ове двојице веселника, “Добра знамења”. Свет на ивици апокалипсе описан тако ведро да морате да заволите и потпуне негативце, носиоце апокалипсе, и дечју дружину која апокалипсу зауставља, и шепртљаву вештицу и ловца на вештице - чак и навијамо да ступе у љубавну везу – а тек два анђела који се наводно боре један против другог, један на страни зла а други представник Добра, и оно слатко куче у које се претворио демонски пас по жељи дечака-антихриста. 
У “Анансијевим момцима” Гејмен исписује један од својих најбољих романа, на истом новоу на коме се налазе “Никадођија” или “Амерички богови”, који су му и послужили као основа за причу. Забавна књига која се не пише сваки дан, нити имамо превише често прилике да такве књиге добијамо у руке. Она поседује све: забавна је, паметна и луцидна, откачена и духовита, и нећете је испустити из руку до задње странице. Како оно већ неко рече, “невероватно инвентивно и када уроните свашта се може десити и свашта се увек и деси”. И бајка и весела филозофија, и каталог модли за приповедање, заносно и незаборављиво, па једва чекате да истекне мало времена па да можете опет да је читате.
Други писац овог ауторског тима заслужног за сјајна “Добра знамења”, са задовољством и дубоким поштовањем споменути аутор, Тери Прачет, није наравно написао нове приче; било је то немогуће чак и за њега, творца сјајног фантазијског Дисксвета, јер је преминуо 2015. године. Али су за читаоце “као нове” јер их је Прачет писао и објавио давно, чак и пре но што је осмислио Дисксвет; објављиване су првобитно у новинама и часописима, а већина од њих под псеудонимом. Већ сами њихови наслови могу добрим познаваоцима Прачетовог прозног универзума да открију у ком (веселом) правцу се крећу: Патуљци као код куће, Како је добри краљ Венцеслав заволео поп музику на Стевандањ, Уклети парни ваљак, Како је Скруy доживео просветљење и продуховљење (Хо! Хо! Хо!) и опет постао гунђало, Тражи се дебели весељак са црвеном вуненом капом...
Истина, нису ни Достојевски, ни Ками, али јесу, фала богу, Прачет и Гејмен. Уживанција! 

Ђорђе Писарев