PRIČA O KNJIGAMA Velika biblioteka i istorija budućnosti

Dakle, lako je bilo majstor Borhesu da izjavi kako imenovana biblioteka sadrži sve ono što je mogućno izraziti, na svim jezicima:
“Sve: istoriju  budućnosti do najsitnijih pojedinosti, autobiografije  arhanđela, veran katalog Biblioteke, hiljade i hiljade lažnih kataloga, dokaz o lažnosti tih kataloga, dokaz o lažnosti pravog kataloga, gnostičko jevanđelje Bazilidovo, objašnjenje tog jevanđelja, objašnjenje objašnjenja tog jevanđelja, istinitu priču o njegovoj smrti, prevod svake knjige na sve jezike, umetke iz svake knjige u svaku knjigu”.   
A kada se pred nama otvore tekstualne rajske dveri i zaspu nas knjige u raznim formatima i i bojama, fontovima i povezima? U tamnom vilajetu svih naših knjiga, bile one broširane, tvrdog poveza, u koži ili, ne daj bože, u okovima za koji je nužan ključ ili bar čekić i dleto, čitalac kanda, bar na simboličnom planu, poželi da za trenutak preuzme sudbinu onemoćalog čitaoca kakvu je iskusio i slepi Borhes stupajući s jadikovkom u kraljevstvo knjiga: neka niko ne lije suze ili prigovori zbog objave Božijeg umeća, koji mi je s takvom veličanstvenom ironijom poklonio istovremeno tamu i knjige. 
Kako stići do knjige koja je dovoljno vredna da zadovolji vaš ukus, ali i ukus onoga kome je namenjena? Setimo se kako je Oldous Haksli uporedio kulturu  s porodičnim krugom u kojem svi članovi evociraju  likove iz obiteljskog albuma. Pisac, ipak, bez obzira šta on sam mislio o tome ko su mu čitaoci, zaista ima “porodicu” kojoj će biti bliski likovi i motivi o kojima piše. (Ako je to tačno, ko to onda čita egzaltirane memoarske romane naših voditeljki, glumica i pevačica, mafijaša i lažnih političara? Pa, valda, neuspešne voditeljke, glumice, pevačice, mafijaši, lažni političari...)

Ako ste mislili da su kratki euforični izlivi komentara na koricama knjige dobar orijentir, grdno ćete se prevariti. Uvek, obavezno uvek, iz tih mini kritika možete saznati da je knjiga apsolutno genijalna, da je to knjiga koja se piše jednom u sto godina, da su o njoj pisali svi svetski listovi, časopisi i blogovi, a saznaćete i da tako nešto u životu niste čitali i da možete sebe smatrati povlašćenim što živite u vremenu u kome je ovo “neponovljivo delo” nastalo. Saznaćete i ponešto o sadržaju, što uglavnom vodi u pogrešnom smeru i može samo da vas spojluje pa da izgubite, dok čitate, i ono malo interesa za već poznati sadržaj. Može, tako, da vam se desi da, zahvaljujući ovim “konstruktivnim i pouzdanim” uputstvima, pročitate komediju, uopšte ne shvativši da je u pitanju gola, rečita tragedija, ili da posle čitanja, veselo uzviknute: kako je samo recenzent bio u pravu, pa ovo je maestralna, produhovljena i optimistična poezija! A da posle shvatite da je u pitanju veristički roman prepun jada i bede. 
Spinovanje veštih knjižarskih magova je neizbežnost koja, često, može samo da odmogne. Kada u blještavilu dobro lokacijski smeštenih štandova na sajmovima knjiga u čitavom monumentalnom krilu ogromnih “izloga” vidite sve iste nizove jarko obojene jedne te iste knjige, možete samo da pomislite da na čitavom sajmu imaju tiraž samo tog jednog naslova, što bi, priznajmo, bilo za nepoverovati, ili da je pak u pitanju genijalno delo koje svojom mudrošću i predivnom pričom ne ostavlja nikakvu neoumicu: ovo, i samo ovo, najbolje je, kupuj, brzo, dok sve ne završi u tuđim, srećnijim domovima! 
Ipak, prisetite se reči mudrog sociologa književnosti, Eskarpija: svaki pisac, u trenutku dok piše, zamišlja određenu publiku, pa makar to bio on sam. Treba mnogo sreće pa da se ispostavi da ste baš VI ta određena publika na koju je mislio TAJ pisac. Uostalom, pre će biti da većina pisaca, pogotovo zabludelih savremenika čije ime će razvejati vetar indignacije i pre nego što uopšte stigne do svog odabranog čitaoca, ipak predstavljaju jedinu publiku za svoje delo. 

Đorđe Pisarev