ПРИЧА О КЊИГАМА Песма у Бестрага-где-нестаде

У питању је књига коју када једном затворите никада више не можете да нађете причу коју сте нетом прочитали. На хрпту је стајало Holy Writ, а испод – Бомбај. На њој се налазила сличица како је то обично у реченицама: сидро нацртано пером, као да га је створила невичнаа дечја рука...
- Погледајте је добро. Никада је више нећете видети. 
Било је нечег претећег у тој тврдњи, али не и у гласу. Усредредих се на на то место и затворих књигу. Одмах затим је отворих. Узалуд сам тражио слику сидра, лист по лист.
Други писац, наш савременик, говори о невидљивој књизи. Она се крије  иза видљивог текста било које друге књиге, заштићена је и нодустапног смисла и значења зато што је не само исписана невидљивим мастилом на невидљивој хартији, него и зато што је у тајну текста упућен једино творац који причу чува “у једном примерку”, у сопственој свести. До овог текста читалац не може да стигне класичним читањем, него искључиво посебном техником коју посвећеници називају спонтаним, “неизвесним читањем”. Наиме, при читању тзв. обичног текста, уколико читаочева пажња није довољно окупирана, текст невидљиве књиге се неприметно отвори и посвећеник га чита и не примећујући да то више није она књига коју држи у рукама: 
“Тако је јунак учитавао књигу седећи на палуби брода који се љуљушкао на водама Дунава, уз громогласни пој жаба крекетуша и светлост фењера која је привлачила скакавце. Књига која се листала на прозирним, титравим сенкама губила је своје речи, а јунаково читање залазило је у забране приче која и није постојала. Понекад би задремао са начетом причом узбраном из књиге која му је дискретно почивала у крилу. Она би свој наставак задобила у сну, лепша него иједна из књиге, увелико изједена халапљивим чељустима скакаваца и потамнела од старости, а његова коса, док би се прича у сну одмотавала, бивала је све светлија и прозирне власи односио је ветар, баш као што су снови заувек односили слова и речи”.

Ово би могао да буде тек почетак сторије о необичним књигама. Џоан Роулинг, у књизи “Божићна играчка” која је објављена пре годину-две, припустила је у своју приповест чудновату књигу коју јунаци сусрећу у Граду оних што недостају, у четврти Бестрага-где-нестаде, а обиласку се прикључио и одрпани лист папира који је при врху имао нашкрабане очи и уста:
“Ја сам Песма. Дивиш се мојој рукописној клими?”
Она се незнатно расклопи како би им показала речи што беху нашкрабане по њој: “Пошто сам у стиху, причам искључиво у рими!”
Треба ли уопште подсећати да, код исте списатељице, Хари Потер у Дијагон-алеји купује књиге за Хогвортску школи за вештичарење и чаробњаштво: “Почетнички водич кроз Преображавање”, “Хиљаду магичних трава и гљива”, “Магијске смеше и напици”, “Фантастичне звери и где их наћи”, “Мрачне силе и где их наћи”... а да и не спомињемо књиге које се епизодно појављују у овој франшизи, књиге које гребу, уједају, лају, плачу... Код Гејмена, у роману “Никадођија”, јунакиња бежи од тандема убица, а где год да пронађе склониште, тамо неким чудом проналази и препушта се задовољству читања “Менсфилд парка” Џејн Остин. Чудо су и књиге невиђених размера које се појављују у кабинетима свих “правих” писаца и националних библиотека које чине основну базу људске цивилизације – Библија, Коран, Талмуд.

Круна појављивања необичних књига је наравно сачињена о оних које постоје само у другим књигама и никада их нико није ни видео. На пример, прича коју је исписивао Јаромир Хладик, аутор недовршене трагедије “Непријатељи”, којем се време замрзло пред стрељачких стројем док је покушавао да једном реченицом оконча причу на којој је радио, а шта тек рећи за ремек дело које је о Исусовом животу, у роману “Мајстор и Маргарита”, Булгакова исписао Мајстор, никад виђени роман чија прва (генијална) реченица гласи:
“У белом плашту с крваво црвеном поставом, раног јутра четрнаестог дана пролећног месеца нисана, у засвођену колонаду између два крила дворца Ирода Великог, ушао је, вукући ноге при ходу као коњаник, прокуратор Јудеје Понтије Пилат. 

Ђорђе Писарев