ПРИЧЕ О КЊИГАМА Ноћ је почела да прекрива црним застором шуме и ливаде

Зец, покретач радње у роману Луиса Керола, јурца пољанама и шумарцима, све са часовником у руци, јер касни, бар што се тиче његовог временског континуума. А тек јадна и послушна никриванидужна вечита Пепељуга? Чаробна илити звездана прашина подиже је на виши ниво животне игре, али чаролија ће бити прекинута у поноћ: златна кочија опет ће бити обична бундева, лакеји мишеви, а скупоцена Пепељугина хаљина сва у свили и кадифи опет само кухињски дроњак, док бал у “Мајстору и Маргарити” Булгакова у поноћ тек почиње, али време Маргарите истиче, уз усклике “Време је! Време је!”, док заувек напушта Москву: “Чак су се и чаробни црни коњи уморили и носили су своје јахаче полагано. Неизбежна ноћ их је сустизала. Осећајући их иза својих леђа, примирио се чак и неуморни Бехемот и, заривши нокте у седло, летео је ћутљив и озбиљан, распустивши свој реп... Ноћ је почела да прекрива црним застором шуме и ливаде, негде далеко доле палила је тужне светиљке, сада већ незанимљиве и непотребне, туђе светиљке, и Маргарити и мајстору. Престизала је групу јахача, прекривала их и расипала ту и тамо по туробном небу сјајне звезде”. Поноћ је, канда, не само мост између ноћи и дана, него и мерна јединица за снове који се одмеравају секундама, минутама, па и сатима.

Уосталом, на колико је оно заустављено време Рипа Ван Винкла, двадесет година које је текло за свет, али не и за њега, у дубоком сну у пећини? Или, слично, немерљив период био је заустављен проток времена у бајци браће Грим о Трноружици, заједно с њом и свим дворанима, слугама и лакејима, а оштре бодље, несавладиве попут оног трна из руже у Егзиперијевој повести о “Малом принцу” штитиле су њихов сан о замрзнутом времену, чему не би могла да дохака ни Ајнштајова теорија о релативитету, али јесте један невини пољубац. Заустављено је и време када је то било потребно Борхесовом јунаку да доврши причу, а боље да није јер га је након тога чекала смрт зрна већ давно испаљеног и њему намењеног.

Како оно беше наслов чувеног романа турског писца Ахмета Хамдија Танпинара, “Институт за подешавање времена”? Један српски писац, савременик, роману је дао име “Поноћ је у соби успомена”, а у другом, “На Месечевом мосту”, време је престало да тече; у роману “Убик” Филипа К. Дика време се убрзано враћа уназад, “Орландо” и “Госпођа Даловеј” Вирџиније Вулф не би били то што јесу да нема “игре” са временом, часовник у Орвеловој “1984”, и то одмах у првој реченици, откуцава 13 пута, Фицџералдов Гетсби поправља часовник покушавајући, бар симболично, да врати време, Код Пулмана мала јунакиња Лајла читач је живота са инструмента који унеколико мери време у паралелним световима, крокодилу у вечном класику о Петру Пану у стомаку откуцава несрећно прогутани часовник, Дикенсонова “Божићна прича” опстојава на контролисано повратку у прошлост главног јунака, а какав се тек (не)уређени хаос времена у цик – цак одвија у “Кланици пет” Курта Вонегата?! (На “Времеплов” Х.Џ. Велса готово да не треба упозоравати, толико је транспарентан и незаобилазан.)

“Пуста земља” Т.С.Елиота, та песничка библија новог времена, говори о распаду цивилизације а време је ту неизбежан, неумитан фактор, Ј.Ј. Змај пише у једној  дечјој раздраганки “дочепао се мали брата очевог сата, а сат је од злата, па има врата”, а у антологијској тужбалици, потресно и неутешно:

Пођем, клецнем, идем, застајавам,

шеталицу сату задржавам,

јурим, бежим, ка’ очајник клети,

зборим речи, речи без памети:

“Не, не сме умрети!”

Драматичан и потресан је Винстон Хју Одн који у “Погребном блузу” пева: Телефоне искључите, нек’ сваки часовник стане. Дајте псу сочну кост, јер не сме ни да лане. Утишајте све клавире, и уз бубањ пригушени

сад изнесите ковчег, нека уђу ожалошћени. Више не желим звезде, њихов сјај нека сад трне. Најурите и Месец, и распарчајте Сунце. Раскрчите све шуме, океан нека се излије. У ономе што долази никаквог добра није.

На крају мале приче о Твом и мом времену, ипак, Десанка Максимовић која нема више времена за дуге реченице и која откуцава поруке као телеграме: Немам више времена за ходочашћа... Немам кад да разлажем небо... Немам кад да сањам, да лагано корачам.

Ђорђе Писарев