ПРИЧЕ О КЊИГАМА Хм, ко је то појео књижевног јунака?

Није ли још стари добри Езоп, с којим се будући страствени љубитељи књижевности сусрећу још у раним годинама живота, користио уврежено мишљење о особинама животиња да би причао о људима, и обрнуто, а на нашим балкан-теренима са тиме нас упознао вредни и савесни Доситеј, помажући нам тако да сачувамо пут по цивилизајским трачницама?

Нисмо ли, уосталом - свако од нас - преболели раздобља и фазе готово маничне, али и пријатне опседнутости читалачком грозницом која је нужну храну проналазила у старинским причама о митолошким бићима, свеједно сад већ с ког краја (не)откривене планете пристизале?

На крају, нису ли нам познате приче у којима су помешани јунаци из “људског” и животињског света, ратујући, засмејавајући или изазивајући љубав али и тугу у срцима читалаца који заправо и не разликују видове реалности, па баш као што им се дешава да сузе роне над судбинама људи, књижевних јунака, то исто им се дешава и са животињама као књижевним јунацима и то, будимо (готово) реални, често се успешније саживљавамо са јунацима које је писац измаштао, него са онима преписаним из стварног света?

Алиса трчи за зецом да би се нашла у чудесном свету друге реалности, Дороти бива однесена торнадом, а ту је одређену, раноправну улогу одиграла и једна маца, а мачке се истрајно шуњају и страницама прозе Нила Гејмена. Једна обитава код Чернобога, убице крава из градске кланице, једна га лечи у америчком Египту, у малој градској мртвачници (“Амерички богови”), а мачке у “Никадођији” служе пацоговорницима као храна: “Она се летимично осврну ка другој страни просторије. Па опет погледа у Ричарда. Поново се осмехну.

’Волиш мачке?, рече.

’Да’, рече Ричард. “Стварно волим мачке.’

Анастезији као да је лакнуло.

’Оћеш буткицу?’, запита. ’Или груди?’”

Вини Пу, јунаци из чудног света у Луисовим књигама о Нарнији, љубимци у франшизи о Харију Потеру, змајеви код Мартина, смешне зверчице из Алисиног света, “Пацоловац” Александра Грина, хеј, Том Телехен!

Па зар није и гроф Монте Кристо, заборављен годинама у дубоком понору робијашке избе имао пацова – љубимца, зар нису, бар у књижевној фикцији, робијаши који су давно оставили наду за собом, васкрсли, то јест побегли на светлост дана (новог живота) тако што им је миш, пас или ко већ дотурио кључ од ћелије (или се то дешава, ипак, само у цртаним филмовима?)­?

Тарзан на своје морске пустоловине у чамац уводи животиње са огромним, готово несавладивим међусобним анимозитетима, попут гориле и леопарда, а како уосталом гласи она досетка - задатак “са брадом” када треба у истом пловилу са острва превести и вука и козе, а да нико не буде поједен, чак ни пастир?

Познато је да и сваки Робинсон, који је измишљен да би показао да човек остављен на пустом острву може да преживи и остане нормалан иако је изолован од људске заједнице, мора да има бар свог Петка, што је помало досадно и недоследно, али зато и врло вољеног пса, који га због несразмере по годинама живљења обично остави у сузама када му истекне животни век,  а ако не пса онда бар папагаја способног да изговори неколико полуреченица, јер је нужно, а то зна свако коме је дозвољено да иоле претендује на професију писца, да ће главна тема, у овом случају усамљеност, бити боље подцртана уколико се самери у односу на Другог, па макар то био и обичан папагај (птичјег мозга).

Каталог употребе животиња као књижевних јунака од стране писаца нема ограничења и врло је разноврстан. Код Киплинга (Књига о џунгли) су важност и значај људи и звери равноправно подељени, Леси се увек враћа (људској) кући, Аска и вук играју своју игру у свету у коме и нема људи, Бамбијева врста је жртва злих људских појединаца, а паклени маг депресије Орвел искористио је животиње да би показао какве се све лоше, негативне особине крију у човеку, иако није све тако црно, ни за људе ни за звери, а да је њихова вечита судбина на овој планети, планети Земљи, коју већ толико времена заједнички деле, чешће на штету животиња а у корист људске расе, може да се прочита и у вечитом књижевном класичном делу, не наравно Апулејевом “Златном магарцу” или “Преображају” Франца Кафке, него у роману Ричарда Баха “Галеб Џонатан Ливингстон”.

 Ђорђе Писарев