ОБУЋА СА ДУШОМ АЛЕКСАНДРА БРАЧЕРА Занатски одговор на брзу моду
У ери серијске производње и свеприсутне „брзе моде“, традиционални занати постају права реткост. Ипак, упркос тржишту које фаворизује брзину и квантитет, постоји све веће интересовање за ручну израду и уникатне комаде – нарочито када је реч о обући.
Један од оних који успешно спаја занатску прецизност са савременим дизајнерским приступом је Новосађанин Александар Брачер, обућар који свакодневно прави обућу по мери – за клијенте који траже квалитет, удобност и лични печат.
У малој радионици у склопу салона обуће „Bratscher Custom Shoes“ у Улици браће Рибникар у Новом Саду настају ципеле које носе лични печат.
Александар Брачер, обућар и дизајнер, свакодневно израђује обућу по мери, комбинујући прецизну ручну израду са идејама својих муштерија. Свака ципела, патика или чизма у његовој радионици настаје из непосредног разговора са клијентом – од избора материјала до завршних детаља.
„Нашу обућу карактерише уникатност. Људи долазе са скицом, старим моделом или само идејом шта би желели да обују на ноге. На мени је да то пренесем у стварност и направим нешто што ће им савршено одговарати. Муштерија долази да изаберемо материјал, пробамо удобност ципеле, који ћемо ђон изабрати, тако да је то процес за који треба негде око три до четири недеље“, каже Брачер.
Занат је наследио из породице – још као дечак помагао је оцу у радионици у Сомбору, где је први пут осетио мирис коже и лепак на прстима. Тај почетак га је трајно везао за обућарство. Седиште фирме „Bratscher Custom Shoes“ налази се у Сомбору, а са Александровим доласком у Нови Сад проширио се и бизнис.
Иако се обућарством бави од детињства, занат је усавршавао годинама кроз праксу и посвећеност детаљима. Данас не прави серије нити шије за масовно тржиште – свака ципела настаје као уникат.
Додаје да су међу његовим муштеријама и људи са специфичним ортопедским потребама, као и они који једноставно желе обућу која се неће наћи у излозима великих трговина, односно они које ће та обућа подсећати на посебан догађај. Са обућом не стиже само уникатност, већ и квалитет и дуготрајност.
А то за Александра значи посебну посвећеност.
„Радим дан и ноћ. Остајем на послу и од 12 сати. Ујутру се поиграм са дететом да не заборави како изгледам и онда правац радионица. И недељом се закључам у радњу, зато што је толико поруџбина да ја једва постижем. А поруџбине стижу са свих страна“, наводи наш саговорник.
Породична радионица у Сомбору опремљена је машинама за израду ципела које се могу наћи у излогу и на полицама Александрове радње у Улици браће Рибникар. Оне су јефтиније, али су такође, израђене од квалитетних материјала. Квалитет његовог рада донео му је и признање „Најбоље из Војводине“.
„Моје ципеле се носе у Кини, Вијетнаму, Аустралији, Канади, Америци и по Европи. До короне имали смо радњу и у центру и ту су често свраћали туристи, а међу њима и немали број Кинеза.
Дођу у радњу, одушеве се шта радимо и купе себи обућу. Радња је јако лепо пословала. Онда како је дошла корона, стао туризам и морали смо да је затворимо. Сада је у Новом Саду остала ова продавница и радионица у Браће Рибникара“, наводи Александар.
Иако није завршио обућарску школу, у време када је уписивао средњу школу био је смер моделара одеће, па је уз занат који је имао у крви као породично наслеђе, у свој салон у Новом Саду увео још једну вредност – одећу шивену по мери. И то женску.
„Имао сам жељу да кренем на модне ревије, а пошто на ревије не иду само ципеле онда је било потребно и да дизајнирамо хаљине. И када девојка, жена дође да бира ципеле, онда има прилике да изабере и хаљину уз обућу. И онда, ако је венчање млада наручи ципеле, па хаљину, а онда хоће хаљину и мама, сестра, кума… Тако да смо и направили једну добитну комбинацију и таквим муштеријама дајемо и попуст када узму хаљину и ципеле“, каже Александар.
Тренутна преокупација му је, поред обућарског посла, развој сопственог бренда „Алесари“ ексклузивне обуће прављене од скупоценог материјала која би требало да буде промовисана на светској сцени, али о томе, како наглашава, тек ће се говорити.
Каже да га и данас највише радује када види нечије одушевљење готовим паром ципела.
„То није само обућа, то је поверење које ми неко поклони – да му направим нешто што ће носити сваког дана“, каже Александар.
Од када се бави овим послом направио је преко 2.000 пари ципела. А захтевност посла не допушта да годишње направи више од 150 до 200 пари ципела. Но, иако има много посла, не заборавља и не занемарује обућарску делатност од које су и почели.
„Израђујемо обућу, то нам је главни посао, али радимо и поправку, јер је поправка нека традиција. И докле год будемо могли поправљаћемо обућу, зато што је од поправки и све кренуло. Да није било поправке, не би било ни израде ципела“, закључује Александар Брачер.
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.