PRIČA O KNJIGAMA Pesma u Bestraga-gde-nestade

U pitanju je knjiga koju kada jednom zatvorite nikada više ne možete da nađete priču koju ste netom pročitali. Na hrptu je stajalo Holy Writ, a ispod – Bombaj. Na njoj se nalazila sličica kako je to obično u rečenicama: sidro nacrtano perom, kao da ga je stvorila nevičnaa dečja ruka...
- Pogledajte je dobro. Nikada je više nećete videti. 
Bilo je nečeg pretećeg u toj tvrdnji, ali ne i u glasu. Usredredih se na na to mesto i zatvorih knjigu. Odmah zatim je otvorih. Uzalud sam tražio sliku sidra, list po list.
Drugi pisac, naš savremenik, govori o nevidljivoj knjizi. Ona se krije  iza vidljivog teksta bilo koje druge knjige, zaštićena je i nodustapnog smisla i značenja zato što je ne samo ispisana nevidljivim mastilom na nevidljivoj hartiji, nego i zato što je u tajnu teksta upućen jedino tvorac koji priču čuva “u jednom primerku”, u sopstvenoj svesti. Do ovog teksta čitalac ne može da stigne klasičnim čitanjem, nego isključivo posebnom tehnikom koju posvećenici nazivaju spontanim, “neizvesnim čitanjem”. Naime, pri čitanju tzv. običnog teksta, ukoliko čitaočeva pažnja nije dovoljno okupirana, tekst nevidljive knjige se neprimetno otvori i posvećenik ga čita i ne primećujući da to više nije ona knjiga koju drži u rukama: 
“Tako je junak učitavao knjigu sedeći na palubi broda koji se ljuljuškao na vodama Dunava, uz gromoglasni poj žaba kreketuša i svetlost fenjera koja je privlačila skakavce. Knjiga koja se listala na prozirnim, titravim senkama gubila je svoje reči, a junakovo čitanje zalazilo je u zabrane priče koja i nije postojala. Ponekad bi zadremao sa načetom pričom uzbranom iz knjige koja mu je diskretno počivala u krilu. Ona bi svoj nastavak zadobila u snu, lepša nego ijedna iz knjige, uveliko izjedena halapljivim čeljustima skakavaca i potamnela od starosti, a njegova kosa, dok bi se priča u snu odmotavala, bivala je sve svetlija i prozirne vlasi odnosio je vetar, baš kao što su snovi zauvek odnosili slova i reči”.

Ovo bi mogao da bude tek početak storije o neobičnim knjigama. Džoan Rouling, u knjizi “Božićna igračka” koja je objavljena pre godinu-dve, pripustila je u svoju pripovest čudnovatu knjigu koju junaci susreću u Gradu onih što nedostaju, u četvrti Bestraga-gde-nestade, a obilasku se priključio i odrpani list papira koji je pri vrhu imao naškrabane oči i usta:
“Ja sam Pesma. Diviš se mojoj rukopisnoj klimi?”
Ona se neznatno rasklopi kako bi im pokazala reči što behu naškrabane po njoj: “Pošto sam u stihu, pričam isključivo u rimi!”
Treba li uopšte podsećati da, kod iste spisateljice, Hari Poter u Dijagon-aleji kupuje knjige za Hogvortsku školi za veštičarenje i čarobnjaštvo: “Početnički vodič kroz Preobražavanje”, “Hiljadu magičnih trava i gljiva”, “Magijske smeše i napici”, “Fantastične zveri i gde ih naći”, “Mračne sile i gde ih naći”... a da i ne spominjemo knjige koje se epizodno pojavljuju u ovoj franšizi, knjige koje grebu, ujedaju, laju, plaču... Kod Gejmena, u romanu “Nikadođija”, junakinja beži od tandema ubica, a gde god da pronađe sklonište, tamo nekim čudom pronalazi i prepušta se zadovoljstvu čitanja “Mensfild parka” Džejn Ostin. Čudo su i knjige neviđenih razmera koje se pojavljuju u kabinetima svih “pravih” pisaca i nacionalnih biblioteka koje čine osnovnu bazu ljudske civilizacije – Biblija, Koran, Talmud.

Kruna pojavljivanja neobičnih knjiga je naravno sačinjena o onih koje postoje samo u drugim knjigama i nikada ih niko nije ni video. Na primer, priča koju je ispisivao Jaromir Hladik, autor nedovršene tragedije “Neprijatelji”, kojem se vreme zamrzlo pred streljačkih strojem dok je pokušavao da jednom rečenicom okonča priču na kojoj je radio, a šta tek reći za remek delo koje je o Isusovom životu, u romanu “Majstor i Margarita”, Bulgakova ispisao Majstor, nikad viđeni roman čija prva (genijalna) rečenica glasi:
“U belom plaštu s krvavo crvenom postavom, ranog jutra četrnaestog dana prolećnog meseca nisana, u zasvođenu kolonadu između dva krila dvorca Iroda Velikog, ušao je, vukući noge pri hodu kao konjanik, prokurator Judeje Pontije Pilat. 

Đorđe Pisarev