ПОГЛЕДАЛИ СМО АРТИСТИЧАН ЦРТАНИ ФИЛМ „ПОПЛАВА” Мачка, пас, капибара и лемур у потрази за смислом

Заправо, тешко је то било и проверити на једној од пројекција у новосадској „Арени синеплекс“. Деци готово ни трага, ни гласа. Само један родитељ са ћерком предшколског узраста, који је успео да изађе на неколико минута и остави дете само, а кад се вратио, до краја пројекције држао је упаљен телефон, сликао и снимао сцене из филма. 

Тако некако се провела и мала црна маца, главни јунак филма помало несрећно преведеног као „Поплава“, јер реч је о току (Flow). Ток може, као што би сви требало да знамо, да се односи на ток реке или времена. У уметности, може да означава ток мисли, ток радње чак. 

Истина је да у филму вода почиње све да плави, међутим, управо је ток то што је уз главног јунака мачку, па и групу животиња коју чине још лемур, капибара и златни ретривер, оно што обележава радњу филма. 

Све се мења. Неповерљивост мачке према псима, њихов интерес да је вијају, капибарина незаинтересованост, лемурова самодовољност, ниво воде, атмосфера филма, од реализма до фантастике, све је то у сталном току. 

Лепота овог филма јесте то што приказује животиње независно од човека

Зашто би се ћерка коју је оставио тата на неколико минута и његова усмереност на телефон могла упоредити са радњом филма којом доминира мала црна маца? 

Па, и она је усамљена, а свет људи делује одсутан, иако се у филму виде његове назнаке у кућама, градовима, па и рукотворинама. 

Неко би рекао да је свет приказан у филму „Поплава“ апокалиптичан, неко постапокалиптичан, неко да је настао пре свих катастрофа, ван (тока) времена, али једно је сигурно: у њему нема људи као ликова, нити је животињама подарена способност говора, као што то обично бива у цртаним филмовима. 

То што њихове особине подсећају на човека, то је само зато што је човек навикао да је центар света. Чак и када упоређује себе са животињама. 

Лепота овога филма јесте то што он приказује животиње независно од њега. Независно од неких баналних или чак и оних дубокосмислених, алегоричних прича на које смо поприлично навикнути. 

Овим животињама у „Поплави“ човек не треба, нема он шта да ради са њима. Ефекат је толико снажан да сам после филма, као опчињен, почео да уочавам колико карактера имају та двоножна, четвероножна „људска“ бића. 

Људска – по свом достојанству да сама себи буду центар света. Чак и онда када за то нисмо изумели неки други језик осим цртаног филма. 

Неки технички аспекти овог филма су тај да естетика цртежа веома подсећа на реалност. Испрва ми се није учинило као довољно креативан, међутим драматуршка, идејна надградња самог филма однела је превагу над доживљајем у неколико сцена да се цртани може посматрати практично попут документарца. 

Назив „анимирани“ би више одговарао самој жанровској ознаци зато што се користио софтверски програм који је ближи анимацији него цртежима. Бесплатан софтверски програм, што је важна политичка димензија филма. 

Такође, унутар ње могла би да се посматра и одлука да се не ствара ниједан унапред задати поступак, него да се прати развој идеје кроз посматрање понашања животиња. Веома инспиративна метода која је дала врло подстицајан резултат, чак и кад се посматрају и „анимирају“ људска бића из свог властитог, па и биоскопског окружења.