КЊИЖЕВНА КРИТИКА Непознати спавач „Котао”, Јовице Аћина

Шта је вредност овог романа ако то није особен тип Аћиновог књижевног писма и његова стратегија којом нас уверава да се романсијерски учинак нимало не поништава наизглед тричавим детаљима, безначајним догађајима који све време нарастају  да постају оно најбитније у роману - фабулом у којој и неважно постаје важно; уз стално присуство нечег неухватљивог и узнемирујућег.  Отуд је сваки текст аутентичног књижевног трагача  право књижевно освежење. Остаје нам само да се, читајући и овај роман, уверимо у очигледну  пишчеву особеност. 
И још нешто морамо истаћи: ако неко од наших писаца искрено мисли да је оно што никада не може написати важније од свега што је до сада написао, то јесте Аћин! Отуда његово Бескрајно трагање књижевним светом. Аћин тачно зна какве јунаке жели и којима добровољно уступа прецизно одређен простор приче која јесте приповедачка раскош. Ликови уживају у Аћиновој „режији“ и тако настаје незаборавна књижевна „журка“ писца и његових јунака са једне стране, читалаца с друге. Сви писци, па и наши, стварају своје читаоцe. Рецимо храбро, Аћин је један од најуспешнијих у том нимало лаком задатку. Јер, улога таквих писаца је да читаоци, прихвате пишчеву истину са безрезервним задовољством. 

Главни јунак Гамберо Роси, који је као студент био очаран Ничеом,  посветио се истраживању његовог боравка на Сицилији који је пун загонетки; јунакиња Александра сaкупљала је податке о Сервантесу... Живот их спаја на невероватан начин. Гамберо , са породицом, долази и живи у Србији? Али, пре тога затиче нас Аћинова стваралачка снага избора и неизбежан доживљај сопственог књижевног света са познатим личностима, филозофима, писцима... У овом случају, у причи  се посебно удомиo Ниче. А те Аћинове „замке“ изазивају и логичну радозналост и питање читалаца: да ли је то писац измислио или је све тако било? Посебно се то односи  на поглавља посвећена Ничеовом боравку у Месини.  Гамберо пре пута у Месину буди се са осећајем да је у њему током спавања био непознати спавач. У Месини, већ изгубљене наде, сусреће Александру, упознајемо се са јунацима Куртом Франкобонеом, професором који је такође био посвећен Ничеовом животу, причом о патуљастој Меланији која је служећи Ничеа добила сребрњак и од кога се није одвајала до краја живота, увезала га је у ђердан; да је остао њен портрет који је насликао Паул Кле. Схватамо да је ЈУГ земаљско рајско чудо; нижу се дивни мисли професора и Гамбера, необична размишљања о разлици великих и малих књижара. Сазнајемо шта је то Божанска лакоћа, али и то да је Ниче савршено знао како се жалост претвара у комедију. Пак, Курт Франкобоне рећи ће да се не треба плашити, да слободно може да се завири у Средњи век, да није мрачан. Занимљиво.  Гамберо тумачи Ничеове Идиле из Месине, осам песама: нижу се дивне мисли Мртви су историја, чак читамо и о специјалитету канибала (грозно) преузетom из књиге купљене од уличног продавца. Ту је и мишљење професора да је Гете једини Немац коме Ниче признаје идеал савршенства. А тек сторија о Ничеовој машини за писање и чувеном његовом кишобрану? Једрењаку Свети јануар, гусарском дневнику! Лу Саломе, паметна девојка. Нећемо о њој.  Ни о тајанственом ноћном посетиоцу. Наравно, у роману је пуно историјских личности, приче-цртице о грчким филозофима. А шта је са будућношћу и вечитим повратком истог? – то питање као да лебди све време над рукописом.  Уосталом, доста је приче о загонетном Ничеовом боравку на Сицилији. Ниче је непрестано ишао ка СВЕТЛОСТИ, надамо се да је коначно у њој и да је тамо негде напокон спознао разлог свог постојања у овоземаљском свету као невољи и циркуској представи. ВЕЛИКА ТАЧКА, јер: Такве су све последње и ненаписане приче, без речи и без решења.

Зашто овакав необичан  подужи увод. Јер је доказ савршене књижевне пишчеве маске зато што роман заправо слави живот и љубав а прераста у прави психотрилер. Љубав истраживача Гамбера и Александре (у Србији Гамберо мења име, зове се Павле, задржава Алексансрино презиме), стварање породице, кћер и два сина, бег са Сицилије због крвне освете, покушавају бизниса у Београду, растављају се, Павле бира лепоте источне Србије, живи сам у Неготину, бави се виноградарством, поседује винарију, жеља му је да га сахране у винограду. Заплет око њиховог раздвајања, крвне освете, прљавих игара на Сицилији, због чега овај Павлов тестаментарни рукопис, о отмици, убиству и невероватном шокантном обрту, остављамо читаоцима као право пишчево изненађење. Психотрилер  као врхунац Аћиновог писања. И невероватан расплет. Да ли се права истина неповратно губи као све пред вулканском лавом? Ко је измишљен, ко стваран, шта је истина а шта није? Можемо рећи - рукопис једнак математици! Мало ли је? И на крају, питања. Има ли Аћин непознате спаваче у себи? Још битније: имамо ли их и ми?  

Милан Р. Симић