КЊИЖЕВНА КРИТИКА За­пис срећ­не пло­вид­бе: Метеж Перице Маркова

Мо­то збир­ке на са­мом по­чет­ку по­ста­вља уз­не­ми­ру­ју­ће пи­та­ње из сти­ха Вас­ка По­пе: „Је ли ово наш свет или ни­је”. По­е­зи­ја Пе­ри­це Мар­ко­ва не по­ти­че, да­кле, из пер­спек­ти­ве оно­га ко­ји пре­и­спи­ту­је го­сто­љу­би­вост све­та или на­шу удоб­ност у ње­му, већ чи­та­ву иде­ју при­пад­но­сти све­ту ко­ји је мо­жда туђ. Двој­ство „је­сте” или „ни­је” оста­је нео­д­го­нет­ну­то и пре­но­си се у пе­снич­ки ре­пер­то­ар Пе­ри­це Мар­ко­ва, где су по­ла­ри­те­ти че­сти и по­ста­вље­ни је­дан крај дру­гог, као по­зив на уце­ло­вље­ње кроз при­хва­та­ње ам­би­ва­лент­но­сти све­та. Ово по­не­ка­да до­во­ди до ути­ска ре­пе­ти­тив­но­сти, али исто­вре­ме­но уми­ру­је на­пе­тост ко­ју су­прот­но­сти обич­но иза­зи­ва­ју – све се на кра­ју из­јед­на­ча­ва и сво­ди на исто: „И реч и го­вор / И мр­жња и љу­бав / И го­вор мр­жња / И реч љу­бав / И мир = рат / И рат = мир”. Иако то уме да по­јед­но­ста­ви и ба­на­ли­зу­је из­раз, ујед­но и про­чи­шћа­ва од по­тре­бе да се је­зич­ка ал­хе­ми­ја оства­ру­је у ја­зу или про­ва­ли­ји из­ме­ђу опреч­них прин­ци­па ко­ји чи­не свет. Та­ко се Мар­ков пре­о­бра­жа­ва из пе­сни­ка ко­ји тре­ба да са­гле­да или пре­мо­сти про­ва­ли­ју у оно­га ко­ји се сам на­ла­зи у њој, као у гро­тлу, мо­ру или ре­ци. Три ци­клу­са у збир­ци – „У гро­тлу”, „Днев­ник јед­ног бро­да” и „Не­ке ри­бе” – у пот­пу­но­сти од­ра­жа­ва­ју ова­кву кон­цеп­ци­ју.

Увод­ни ци­клус, ко­ји се са­сто­ји са­мо од јед­не пе­сме, „Не бри­ни”: „Ту сам / Где је / Ду­ша / Где је / И њен жи­вот”, слу­жи као ори­јен­тир у све­ту ко­ји мо­жда ни­је наш, али у ко­јем се ипак мо­же на­ћи сво­је ме­сто. Пра­те­ћи сво­ју ду­шу, лир­ски су­бјект пр­во отва­ра гро­тло: „Зна­ти­жељ­но / Раз­о­ча­ра­но // Отва­рам вра­та / Отва­рам про­зо­ре и свет // Да се про­ве­трим / Да се про­ве­три­мо”. Ова­кав тип пе­сме пред­ста­вља спој по­е­ти­ка Но­ви­це Та­ди­ћа и Мом­чи­ла На­ста­си­је­ви­ћа, ви­дљив у све­де­ном, зби­је­ном из­ра­зу, по­не­кад де­мон­ског ин­тен­зи­те­та. Ком­па­ра­тив­ни по­тен­ци­јал На­ста­си­је­ви­ће­ве и Та­ди­ће­ве ли­ри­ке у са­вре­ме­ној кри­ти­ци че­сто се ис­цр­пљу­је у то­ме што се сва­ки згу­снут из­раз по­сма­тра као на­ста­си­је­ви­ћев­ски, а ђа­во­љи мо­тив као та­ди­ћев­ски. Ов­де то, ме­ђу­тим, ни­је слу­чај, јер Мар­ков сво­јом по­е­зи­јом и отва­ра и за­тва­ра гро­тло, спа­са­ва­ју­ћи лир­ског ју­на­ка из ни­шта­ви­ла, а реч из све­оп­штег ме­те­жа. Ако је Та­ди­ће­ва по­е­зи­ја, пре­ма ре­чи­ма Јо­ва­на Де­ли­ћа, „ис­ци­је­ђе­на из мра­ка кра­ја ве­ка и на­ше но­ви­је исто­ри­је и пат­ње”, он­да по­е­зи­ја Пе­ри­це Мар­ко­ва пред­ста­вља при­ку­пља­ње по­след­њих ка­пи у по­е­зи­ју ко­ја не опи­ја, али мо­же да уто­ли жеђ за уте­хом и ле­по­том. Пе­сма „Ис­трг­ну­та стра­ни­ца” из ци­клу­са „Днев­ник јед­ног бро­да”, и јед­на од нај­у­спе­ли­јих у књи­зи, да­је упра­во оно што је ис­трг­ну­то из исто­ри­ја и днев­ни­ка, а то је „за­пис срећ­не пло­вид­бе”: „мо­ли­тве уз бу­ру / у ср­цу мор­на­ра // свет око ти­ши­не / и са­мо јед­ну уте­ху / због ко­је се пло­ви­ло”. Пе­сма „Пло­ви­ло у ме­те­жу” пред­ста­вља из­вр­сну ми­ни­ја­ту­ру ко­ја осли­ка­ва ка­ко се раз­је­ди­ње­ност и не­са­гла­сност све­та ута­па­ју јед­на у дру­гу, по­пут пло­ви­ла у мо­ру или гла­со­ва у ме­те­жу: „Му­шки ки­то­ви / Жен­ске оба­ле // До­бри пли­ва­чи / Ло­ше мо­ре”.

У ци­клу­су „Не­ке ри­бе” пре­та­па­ње по­ста­је још гу­шће и ин­тен­зив­ни­је, али се ко­нач­но на­зи­ре мо­гућ­ност уце­ло­вље­ња кроз кон­кре­ти­зо­ва­ну ви­зи­ју уло­ва. Овај ци­клус је и вр­ху­нац збир­ке, где ни­јед­на пе­сма ни­је сла­ба, а сва­ка по­ет­ска иде­ја, по­пут ри­бе у еко­си­сте­му, на­ла­зи ори­ги­на­лан из­раз у по­е­тич­ком си­сте­му Пе­ри­це Мар­ко­ва. Фор­мал­ни екс­пе­ри­мен­ти од­ви­ја­ју се на ни­воу суп­тил­не игре, чи­ја је драж у не­на­ме­тљи­во­сти и не­пре­тен­ци­о­зно­сти из­ра­за: „Ти си слат­ка / ствар­но слат­ка / вр­ло слат­ка // ја­ко слат­ка / и нај­сла­ђа / од свих ри­ба / ко­је знам // и то је / ме­ни до­вољ­но” („Ба­бу­шка”). Осе­ћај да је не­ка ри­ба до­вољ­на она­ква ка­ква је­сте – би­ла то шту­ка, ша­ран или сом – и по­ред прет­њи од ан­ти­ри­бе или не­у­хва­тљи­во­сти рет­ке ри­бе, до­но­си уте­ху „због ко­је се пло­ви­ло” и због ко­је се за­ви­ри­ло у гро­тло све­та. За­тва­ра­ње уну­тра­шњег гро­тла од­ви­ја се на ма­ње дра­ма­тич­ном, али ду­бљем и трај­ни­јем ни­воу: „ја мо­гу у муљ / муљ / не мо­же у ме­не”. На тај на­чин, ин­те­гри­тет лир­ског ју­на­ка оста­је нео­зле­ђен и очи­шћен од „слу­за­ве про­ждр­љи­во­сти” ри­ба и љу­ди, а пе­сма, упр­кос све­при­сут­ном ме­те­жу, оста­је за­пис о јед­ној срећ­ној пло­вид­би.

Са­ња Пе­рић