ЖИЛНИКОВ НОВИ ФИЛМ ПРЕМИЈЕРНО ПРЕД ПУБЛИКОМ У АУСТРИЈИ, А УСКОРО И СРБИЈИ Осамдесет плус, поштовање и љубав

Изненадили би се када би бар статистички открили колико више среће има и у једном и у другом од много фаворизованијих предела. Како планете, тако и живота. Људи су опуштенији, не јуре за оним што им се намеће, него оним што су им потребе. И тако даље, или тако ближе, близу да је већ почело да нам измиче.

Шта нам на том плану открива нови филм Желимира Жилника „Реституција, или, сан и јава старе гарде”?

За публику у Србији то ће још неко време остати енигма, јер је премијера планирана тек 21. маја. Али након гостовања на фестивалу „Го ист” у немачком Визбадену, земљи где је филм имао светску премијеру у фебруару, на Берлиналу, крајем априла премијерно ће имати прилику да га види публика у Аустрији, на фестивалу „Кросинг Јуроп”. 

Читаоци „Дневника” који не би да им овај текст „поквари” доживљај најбоље је да стану овде.

Као прво, нови филм Желимира Жилника, редитеља који је цео живот снимао филмове готово искључиво суровог емоционалног садржаја, изненађује топлином. Има је толико да на крају испуни балон којим одлазе јунаци пут висина, са ненаметљивом ознаком бивше земље.

Југоносталгија. Чак имамо и реч за ту специфичну емоцију у вези са бившом републиком. Део њеног уређења је и довео до појаве Стевана Арсина, којем се процесом реституције враћа имовина, а он се због тога враћа у државу која није више иста. 

Проблем одузимања постаје проблем враћања, односно отимачине не само Стевиних наследника, јер он је стар чика, него и отимачине оних који су у међувремену ставили своју шапу на државне поседе – бизнисмена које још називамо турбо-феудалцима.

Спор и инертан правни оквир приказан је похабаним зидовима месних канцеларија, присуством кабадахија којима није страно ни одузимања основних слобода људима, као што је она слободе кретања. Каубојштина. Свима који су гледали Жилникове филмове не треба кварити доживљај како је то у новом остварењу спровео у дело.

Међутим, не би Жилник био велики редитељ да је једнозначан. Нити би се за филм „Реституција...” могло рећи да је само југоносталгичан. Напротив! Он описује генерацију која је потекла из земље од великог значаја, али и све њене проблеме који су такорећи остали и након сукцесије у назови савремене државе, некадашње југословенске републике. Није случајно Стева Арсин човек који је век провео као гастарбајтер. И то не било какав. Лепоту његовом лику даје то што је музичар. Милан Ковачевић који га игра, заправо, игра себе. Још један невероватан натуршчик у плејади Жилникових филмских јунака.

Натурализам, специфично спор ритам филма, са бројним излетима у сећања и приче протагониста, успостављају директнији однос са гледаоцима. Сиров, жив и жилав.

Филм је носталгичан и према још старијим временима, када су војвођанском равницом, а о Војводини се ради, јурили коњи и чезе, па и таљиге. Укорењеност и печалбарство се повезују у сну и јави старе гарде.

У колоплету главног тока радње назире се и дискриминација – такозвани ејџизам. Баш ту Жилник показује највише емоција. Миланово старо доба, искуство живота његових вршњака, портретише један потпуно други слој филма. Ја бих га назвао љубав. 

Међу новим, па и средњим генерацијама, само може да се очита нестрпљење и доза ускраћености за поптуни доживљај живота. Зато филм има још један поднаслов, „осамдесет плус”.