Слово о књизи „Стереографски простор писања” Снежане Савкић
За разлику од „Хазарског речника” (Милорада Павића) чији језик није у толикој мери затворен у сопствену херметичну чауру, у „Истраживању савршенства”, доследност са којом је аутор (Сава Дамјанов) реализовао начело „отешчале форме” огледа се и у мноштву конструкцијских резова који наглашавају сложеност наративних слојева.
Покушај хватања у коштац са фабулом, сижеом, семантичким жариш- тима или „јунацима” ове прозе отежано је сталним формалним клизиштима и променама дискурса, жанровском неодређеношћу, фрагментарношћу и композиционим раслојавањима, као и деструкцијом наратива и традиционалних симбола...
Цртица је ово из текста Снежане Савкић, докторанткиње Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, посвећеног „формотворству” у романима Хазарски речник и Истраживање савршенства, који је са још десет њених аналитичких чланака насталих у периоду између 2013. и 2022. објединила у књизи Стереографски простори писања, објављеној под окриљем „Службеног гласника”. У овим студијама ауторка „са заносом и страшћу”, истиче др Милош Јоцић, коментарише српску алтернативну, хипермодернистичку књижевност.
„Полазећи од тумачења различитих постмодерних техника приповедања, у Стереографским просторима писања откривају се фасцинантне повезаности савремене српске експерименталне прозе са темама езотерије, мистицизма, херметизма, гностицизма, као и телесности и еротографије. Наша богата и уметнички остварена постмодерна књижевност у великој је мери и даље неистражена, а неки њени писци гостово су неишчитани и непознати чак и академској јавности. Ова студија која даје глас узбудљивим делима савремене књижевности стога је непроцењив допринос у осветљавању овог вредног а непознатог дела српске књижевне традиције”, порука је др Јоцића.
У овој је књизи, иначе, ауторка анализирала и групу аутора чије је књижевно стваралаштво стремило ванканонском (често антиципирајући и долазеће књижевне феномене), те у „међуиграма“ Форме, Језика и Жанра бивало истраживачки провокативно, омамљујуће: уз поменуте Милорада Павића и Саву Дамјанова, у њеном фокусу су и Лаза Костић, Бора Станковић, Душан Матић, Станислав Винавер, Миленко Пајић, Војислав Деспотов, Вујица Решин Туцић, Мирјана Ђурђевић и Љубица Арсић, чији текстови, по оцени Снежане Савкић, као „слика мноштва које тријумфује“ постају вишегласје у потрази за Формом, Идентитетом и Истином. „Трагање – не ЗА језиком, већ У самом језику, не за новим облицима већ за новим смислом говора који ће превладати анахроност и учауреност постојећих норматива друштва и уметности (с тим и оних поетичких) – у овом избору текстова сагледано је из више аспеката”, појашњава ауторка.
Снежана Савкић се, између осталог, како наводи др Бојан Јовић, хвата у коштац и са мноштвом истраживачких и интерпретативних изазова кроз, на пример, разматрање личних огледања у дневничким записима Лазе Костића, техно-биполошког универзума књижевног света Воје Деспотова, или пак националних и историјски огледања јунака прозних игара Саве Дамјанова... „Урањајући у дубину психе, распоне ертотских усмерења, духовна понирања и уздизања у књижевним појавама које изучава, аутопрка сигурним рукописом читаову нуди подстицајно и провокативно интерпретативно штиво”, оцена је др Бојана Јовића, док др Игор Перишић закључује да књига Стереографски простори писања разоткрива лепоту меланхолије понорничког тумачења у стерео-сагласју са чистом егзалтацијом познања уметности речи од 19. века до наших дана.
М. Стајић