ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Поноћ је и месец изнад палминих крошњи је пун

Старо и гњило воће и поврће, картонске кутије, најлонске врећице и пластичне боце кока коле. Имају велике и тужне мајчинске очи. Понеки пролазник их дотакне или помилује, док их трговци и власници ресторана терају нимало њежно испред својих улаза. Оне, чини се, не узимају за озбиљно ни једно ни друго. Нису свјесне ни своје светости ни свог јада. Споро и покуњено примају и једно и друго. Међусобно се отимају за комадић среће по напученим трговима индијских градова.

Сунчано јутро Делхију. Једно прљавосиво теле с отвореном и инфицираном раном испод левог уха стоји несиугрно у властитом измету. Убрзо му приђе један црни вол, с типичном мишићавом грбом на леђима и потера га. Теле уплашено отрчи. рој муха с његове ране испод уха полети и одмах затим, као по команди, слети натраг.

Влак се, тко зна из којег разлога, зауставио усред неког индијског зеленог поља прошараног ријекама и каналима. У позадини раштркане куће. Крајолик је прахисторијски лијеп. Кроз решетке на прозорима виде се крда крава. Угојене су и длака им се сјаји. Неке пасу спокојно, неке леже и преживају. Једну скупину ђеца виком натјеравају у воду. Краве то чине радо да се расхладе. Машу реповима да растјерају мухе и обаде.

Или можда једноставно од среће које нису ни свјесне (...)

Поноћ је и мјесец изнад палминих крошњи је пун. Море је у близини, не види се и не чује се, али мирис каже да је ту. Музика је већ почела свој једнолични, снажни и дубоки ритам. Људи из цијелог свијета углавном сједе или леже по простиркама око поља предвиђеног за плес. Пуше чарас и пију чај. Причају и смију се. Служе их чај-маме, Индијке које иду од партија до партија и продају угалвном чај, сендвиче, колаче, али и све друго што је потребно за један парти на Гои.

Сунце полако најављује свој долазак с истока. Музика појачава ритам, људи скачу у трансу, као једно биће, музика господари сваким њиховим покретом. Ударац једноличног електронског бубња хипнотизира. Подсјећа на прастаре, примитивне ритуале. На један бескрајни оргазам. Људи лица немају. Очи и зуби сјаје се у мраку попут кич-лампи. Глазба је попут огромног вала, диже се и спушта, људи су један покрет, један једини грч. Маса, а ипак, сватко је посебан. Сватко има свој особни ритам, облик, лице, руке, ноге, трептај. Сватко изражава себе кроз покрет. Нитко не прича, али сви комуницирају тијелима. Људи изгледају чудесно. Мијешају се слике Дизниленда. Содоме, Гоморе и Земље Недођије.

Чини се да то никад неће престати и да нитко и не жели да престане. Ођедном сване, лица из мрака добивају згужвани облик и пепељасту боју. Осмијеси су болесно искривљени. Људи су прашњави и знојни. Тетовирани. Долазе нови људи, наспавани и свјежи. Почињу плесати помало. Након неког времена када “кемија” проради, усне им се шире у осмијех, очи горе, њихово тијело хвата беат, хвата вибрације, зној почиње пробијати из сваке поре.

Индијци се пробијају кроз подивљалу гомилу и продају боце с водом. Досађују бескрајно. Чилами с чарасом круже, људи увлаче дим похлепно, умивају се водом, траже хлад, траже нешто да их дигне, други пак траже нешто да их спусти, једни су у екстази, други у беду, једне лупа криза, а друге шпица. Људи ходају једни до других, “непримјетно” сређују робу, уговарају цијену, тестирају, жале се, траже лову натраг, свађају се, мире се, падају у несвијест, губе се по шуми, пишају, повраћају, љубе се. Нитко не једе.

Ујутро дођу Индијци с ђецом на путу за школу из оближњег села, стоје, гледају и чуде се.

Дође и гоанска полиција. Упадне њих пет-шест са својим бамбусовим штаповима и угасе музику. Људи као да их и не примећују. Мирно сједају на простирку крај своеј чај-маме и мотају yointе. Знају зашто је полиција ту.

Када скупи тражени новац, полиција одлази и парти се наставља.

Фуул Моон Парти на Гои трајат ће три дана и три ноћи без престанка. Некоме се може чинити као пакао, другима као рај.

Може бити и једно и друго. Истовремено.

Беким Сејрановић („Сандале”, Booka, Београд 2020)