ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” Моја је посебна ноћ била тек копија твоје
Сјећаш ли се наших жгољавих пратилаца? Након што су обављени сви матурски ритуали, одвеле смо их до ријеке, тамо испод велике врбе. Вратове су им давиле шарене кравате њихових очева.
Онај твој (или је тај био мој?) понио је и позамашну чутуру са шљивовицом на којој је било изрезбарено изнервирано лице Светог Василија Острошког. Купиле смо четири реда сирнице и литру фанте, да лакше прогутамо ракију. С површине ријеке одбијао се метални мирис устајалог прољећа.
„Шта ћеш ти уписати?”, питао ме је онај мој док сам лежала на трави и гледала у мутно небо, забринута да ће нам киша уништити планове.
„Књижевност”, рекла сам и дохватила чутуру.
„Српску?”
„Него коју?”, пита онај твој.
Онда се окрене к теби - ти лежиш раширених руку и ногу, као да те је неко разапео посред влажне земље, и покушаваш да звиждиш. „Шта ћеш ти уписати?”
„Ништа”, одговараш му и наставшљаш с пропалим покушајима да произведеш више од два тона.
„Не знаш да звиждиш„, довикнула сам ти како бих променила тему. Провела сам цијелу последњу годину гимназије молећи те да упишеш факултет, на шта си ти испрве одговарала једном једином реченицом: „Требају ми паре”, без да ми икада појасниш за шта ти је тачно потребан новац, а касније си престала и с тим, па би просто мијењала тему или ме игнорисала у потпуности.
„Па, ићи ћеш ваљда на факултет?”, питао је онај твој.
„Што бих?”
„А шта би ти, да чистиш нечију кућу?” Питао је то с гађењем, као да је чистити било једнако одвратно колико и прљати. Ослонила си се о лактове и погледала га као да је најглупља особа на свијету.
„Шта ће Сара уписати?”, питала си га, иако си врло добро знала мој избор. Ја сам ћутала, забринута да ће их твоје бахато понашање одвратити од првобитне сврхе. Нисмо дошли до ријеке да разговарамо о твојој пропалој будућности. За то се не иде до ријеке. Није било фер да ми уништиш ово само како би још неким мушкарцима показала како си необична, много необичнија од глупе мене која жели да студира.
„Па, Сара ће књижевност”, одговорили су обојица углас. „Океј”, рекла си. „Онда ћу и ја књижевност. Све океј сад?” Вратила си рашчупану главу на мокру земљу, заклопила очи и наставила да звиждиш. Твој ти је пратилац ставио длан на кољено, без да ти поремети мелодију. Онај мој га је пратио у корак, јер очито није знао шта да ради. Длан на твом врату - длан на мом врату. Прсти у твојој коси - прсти у мојој коси. Тако сам могла да осјетим све што и ти. Моја је посебна ноћ била тек копија твоје.
Ускоро смо се раздвојили, сваки пар са своје стране дебелог стабла. Онај мој више није имао пример за имитирање, те је једва знао шта ради. Помогла сам му с кондомом. Када сам га први пут осјетила у својој шаци, чинило се као да сам шчепала за врат малу преплашену птицу. Раширила сам ноге и погледала у велики Мјесец. Висио је на мртвим небесима као незаслужена значка, стар и осакаћен. Његове изборане усне нешто су ми говориле, нешто важно. А онда се изненада, без икаквог упозорења, откачио са црног неба и снажно пљуснуо у ледену ријеку. Капљице воде прснуле су до мојих голих стопала. Завладао је савршени мук, мрак је био потпун. Бол се пробио кроз мене оштро и без најаве, као да ми се свети, јер сам му некада давно, негђе дубоко у своме тијелу, отела престо.
Ноћ раније скувале смо густу смјесу од лимунаде са шећером и премазале је преко голицавих препона. Ти си ишчупала моје длаке, ја твоје. Знала сам да ће да пече, али нисам се бунила. Вјеровала сам ти. Послије сам могла да те чујем, с друге стране врбе. Бољело те је, па сам покушавала сопственом вриском да надмашим твој бол.
Касније смо остале да лежимо свака поред свог мушкарца у шареној кравати, на трави која је мирисала на јагоде и фанту. Један од њих је рекао да је касно, ако и даље желимо да стигнемо на прославу у хотел, требало би да кренемо. Али ти си само запјевала Гаудеамус игитур са своје стране дрвета, а ја почела да се смијем и довикујем: „Није хумус, него сумус!”.
Лана Басташић
Из романа „Ухвати зеца“. BOOKA, Београд 2020.
