„ЦЕНТРИФУГАЛНИ ИГРАЧ” НА СЦЕНИ СРПСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА На обали идеала

Тога се вредело сетити гледајући „Центрифугалног играча” Тодора Манојловића, у режији Југа Ђорђевића, у Српском народном позоришту.

Сва распевана и расплесана, са мелодрамским заплетом, просто је мамила сузе на очи (ко их није потрошио на све оно што се дешава у нама и око нас, од трагичног пада надстрешнице у Новом Саду до данас).

У Енциклопедији Српског народног позоришта наводи се да је драма Тодора Манојловића из 1930. изведена по свом објављивању и никад после тога, тако да је ово упризорење својеврсан куриозитет.

Њена актуелност могла би се упоредити са новооткривеном актуелношћу Мир-Јам од стране Борислава Михајловића Михиза, са том разликом што је Манојловић етаблиран као веома озбиљан писац.

Драматичар, песник, есејиста, критичар... У једној од неколицине својих драма, уједно и најпознатијој, сада поново на сцени Српског народног позоришта, на себи својствен, „занесењачки” начин, како су тумачили његов романтизам и везу са авангардним стремљењима у литератури тог периода, описао је сусрет једног младића и једне девојке.

Описао је једну немогућу љубав и немогуће стремљење младих људи тог доба, да се ослободе земљаских окова, сивила и свега онога што се понавља укруг. 

Када Лилиана, министрова ћерка у сали за игру на обали мора упозна Била, (не)обичног „паркетског играча”, њен, а и његов живот, замало ће се променити.

Ивана Панчић Добродолац играла је Лилиану као девојку са великим жаром и храброшћу да се супротстави нормама. Веома интелигентну и страствену када је у Билу препознала оно што је занима. Вукашин Ранђеловић је играо маркантног Била алудирајући на његову недодирљивост, са јасним и великим циљевима да нестане без трага и гласа у непознато, да се отисне пут небеских висина из пакленог вртлога игре чарлстона са господом и госпођама. 

У „Центрифугалном играчу” Тијана Грумић као драматуршкиња, функционално кратећи драму и проналазећи савремено сазвучје за њене тонове, одувала је патину са дела Тодора Манојловића и приказала лик Лилиjане и Госпође са црвеним сунцобраном (Драгиња Вогањац), а не само ликове Била и Олега (Александар Сарапа), авијатичара, као ликове вредне сваке пажње у мору родног, класног и политичког раслојавања између два светска рата. Ликове чији их идеализам издваја од реалистичности оних који пропадају и вуку у пропаст.

„Мистерија у четири чина”, како је то замислио Манојловић, постала је игранка у четири чина. Редитељ Ђорђевић је радикално спровео стилизацију да се плесна дворана летовалишта у Европи, на обали мора, претвори у целокупан миље представе.

Нема засебних простора, све је један отворен, апстрактан, са свега неколико назнака места догађања. Плави атлетски сунђери, попут оних на који приземљују скакачи увис, практично су једина сценографија, која уз реквизиту попут падобрана и великог вентилатора онеобичава и усложњава значења представе.

„Мистерија у четири чина” постала је игранка у четири чина. Редитељ Југ Ђорђевић је радикално спровео стилизацију да се плесна дворана летовалишта у Европи, на обали мора, претвори у целокупан миље представе

На испражњеној сцени „Пера Добриновић” то визуелно чак ствара раскош, уз богато детаљисане костиме ликова (костимографија Велимирке Дамјановић), приказаних попут такмичара у играма популарних плесова. Боје и линије паркета препознатљиве су на поду и зиду који затвара сценографију Андреје Рондовић, али дизајниране тако да под променом светла могу да личе и на цвеће или таласе, свакако много узбудљивије орнаментике него што је то основна слика.

Симболички гледано, иако је за игру, тај паркет затвара свет ликова, док перспективу не промени промена светла, баш као што је и Манојловић волео тиме да се поетски занима, у односу неба и земље, сјају сунца и сенкама људи у светлу племенитих идеја. 

Динамику комада који је изговорен, или прочитан, могуће доживети као старински, анахроно романтичан, или чак и симболички преједноставан, осим драматуршког скраћивања, на моменте је потпуно преузимала употреба музике, баш као и покрета (кореографија Милица Сарић).

Композиторка Невена Глушица створила је амбијент летњег џези свинга у беспрекорно дизајнираном звуку и изведби неколицине музичара уживо на сцени. Они су и заиграли када је требало испразнити сцену од мушких ликова у једној од последњих редитељско-драматуршких интервенција, а знали су и да дају шлагворт за поједина „читања” путем микрофона. 

Има онај не баш ексклузивно фудбалски израз – изгубити (се)/ умирати у лепоти. Можда и ја шеретски сада размишљам о томе.