ПРИЧА „НЕДЕЉНОГ ДНЕВНИКА” А шта ако сам ја нешто посебно?

Занимљивости, како су их они звали. Кад би се сва повезана влакна у људском мозгу размотала, могла би да опашу Земљину куглу четрдесет пута. Грозно, написала сам на маргини, али свеједно су то објавили.

Волела сам свој стан јер су сви прозори били у нивоу улице. Лети сам могла да гледам ципеле пролазника, а зими снег. Једном, док сам лежала у кревету, на прозору се указало јаркоцрвено сунце. Поскакивало је тамо-амо, а онда се претворило у лопту.

Живот = структура + активност

Истраживања су показала да читање страховито оптерећује нервни систем. У једном психијатријском часопису тврдили су да је афричким урођеницима било потребно више сна након што су научили да читају. Французи су били велики заговорници таквих теорија. Током Другог светског рата, највећа следовања добијали су они који су се бавили тешким физичким радом и они чији је посао захтевао читање и писање.

Годинама сам изнад радног стола држала један самолепљиви папирић. На њему је писало РАД НЕ ЉУБАВ! То ми је деловало као робуснији вид среће.

Пронашла сам код уличног продавца књигу под називом « Живљење а не преживљавање ». Стајала сам и прелиставала је, трудећи се да јој не попустим.

Мислите да је тескоба која вас тишти трајно стање, али она је код већине људи ипак само пролазна.

(А шта ако сам ја нешто посебно? Шта ако припадам мањини?)

Имала сам разноразне идеје о себи. Махом непроверене. Кад сам била мала, волела сам да испишем своје име огромним словима направљеним од грања.

Што рече Kolriy: Осим ако нисам у тешкој заблуди, не само да сам се ослободио стега времена и простора... него сам уверен да ћу отићи још даље - тачније, да ћу моћи да развијем свих пет чула... и да ћу  том развоју разрешити процесе живота и свести.

План ми је био да се никад не удам. Желела сам да будем уметничко чудовиште. Жене готово никад не постану уметничка чудовишта пошто уметничка чудовишта занима искључиво уметност, а никад овоземаљске ствари. Набоков никад није чак ни затварао свој кишобран. Вера је лизала поштанске маркице уместо њега.

То што је изјавио мој пријатељ филозоф било је смео план. Али баш на двадесети рођендан предала сам рукопис своје књиге. Осим ако нисам у тешкој заблуди...

Отишла сам на журку и нарољала се.

Јесу ли животиње усамљене?

Мислим, друге животиње.

Недуго након тога, један мој бивши дечко појавио ми се на прагу. Наводно је запуцао чак из Сан Франциска само да бисмо попили кафу. Кад смо пошли на вечеру, извинио ми се што ме никад није истински волео. И додао како се нада да може некако да се искупи. “Чекај мало”, рекла сам му. “Одрађујеш ли ти то кораке?”

Те вечери сам на телевизији видела тетоважу за коју сам пожелела да се односи на мој живот. Ако не знаш шта је патња, онда ме воли. Али претекао ме је неки убица из Русије.

Наравно, сетила сам се оног пијанца из Њу Орлеанса, оног ког сам највише волела. Сваке вечери сам у биртији озлојеђено љуштила налепнице с његових боца и покушавала да га наговорим да пођемо кући. Али он то није хтео. Не док на прозорима не заруди зора.

Тај је био толико леп да сам га посматртала док спава. Кад бих морала да сумирам шта ми је урадио, описала бих то овако: због њега сам певала уз све лоше песме на радију. И кад ме је волео, и кад више није.

Тих последњих недеља возили смо се не разговарајући, покушавајући да претекнемо врућину, свако сам у сну у који се град био претворио. Плашила сам се  да проговорим, чак и да му дотакнем руку. Упамти овај знак, ово дрво, ову раскопану улицу. Упамти да је могуће осећати се овако. На календару је било још двадесет дана, па петнаест, па десет, док није дошао онај дан кад сам попаковала све у свој ауто и отишла. Возила сам кроз целе две државе, јецајући, врућина ми је притискала груди попут шаке. Али нисам. Ништа нисам упамтила.

Џени Офил

Одломак из књиге „Завод за нагађање”; BOOKA, Београд 2020.