Представљено фототипско издање Београдског паримејника
БЕОГРАД: Фототипско издање Београдског паримејника, најстарије књиге у фонду Народне библиотеке Србије и једног од најрепрезентативнијих сачуваних ћириличних рукописа, представљено је данас у Крипти Храма светог Саве.
Народна библиотека Србије и издавачка кућа Платонеум овим издањем се прикључују обележавању јубилеја 800 година аутокефалности Српске православне цркве.
Београдски паримејник припада групи три монументална, раскошно опремљена кодекса од највећег значаја за рану српску писменост, од којих се за два, Мирослављево јеванђеље и Вуканово јеванђеље, зна да су их поручили припадници владарске породице Немањића.
Не зна се, међутим, ко је наручилац Београдског паримејника јер запис о његовом настанку није сачуван.
Потиче из прве четвртине 13. века, дакле, из доба Светог Саве, односно из доба проглашења аутокефалности Српске цркве.
Написан је у тада северним српским земљама, у области Рашке.
Паримејник као тип књиге садржи паримије - делове текста из разних књига Старог завета који сведоче о догађајима или садрже поуке или пророштва.
Читање паримија чини саставни део богослужења за веће, посебно за Христове и Богородичине празнике.
Као засебан тип књиге, грчки профитологион, претеча словенског паримејника, коначно се формира тек у 9. веку. С друге стране, паримејник постепено нестаје почев од 14. века, када паримије почињу да улазе у састав служби тј. када почињу да се преписују у оквиру минеја и триода.
Паримејник спада међу прве књиге које су свети Кирило и Методије превели за потребе мисионарења међу моравским Словенима и баштини најстарији старословенски језички слој. Паримије су у немањићкој Србији биле и једини извор за упознавање текста Старог завета који у свом интегралном, канонском облику није био познат Словенима пре краја средњег века.
До данас је сачувано само осам кодекса или фрагмената српскословенских преписа паримејника, међу којима је Београдски најстарији и најважнији.
Београдски паримејник има 108, у већој или мањој мери оштећених листова различитих димензија, што је тек око 40 одсто првобитног кодекса, дакле, скоро три петина листова недостаје.
Сачувани део садржи паримије за богослужбени циклус Великог поста и чува трагове дубоке старине и у текстолошком и у језичком погледу.
Када је реч о калиграфији, то је вероватно најлепше исписани рукопис ране српске писмености чије уставно писмо обележава складни ритам дебелих и танких линија. Његова илуминација је, такође, врхунска у извођењу цртежа, у осећају за декоративност и стилизацију и у погледу одабира и споја елемената.