(ФОТО) ДНЕВНИК У ЈАСКУ Упознајте село од 900 душа које је некад било најлепше у Србији, а сада ВОДИ ТЕШКУ БИТКУ ЗА ОПСТАНАК!

Груписано у котлини и наизглед скрајнуто месташце од свега 900 душа на спавању, ово село је својевремено било проглашено за најлепше у Србији.

– Доста тога смо урадили последњих година, асфалтирали смо улице и путеве, јер се до нас није могло доћи, комплетно смо обновили Дом културе у ком су и просторије месне канцеларије и месне заједнице, а урадили смо и нову фасаду на основној школи – подсећа председник Савета МЗ Јазак Живан Радојчић, додајући да једино још нису успели да реше питање капеле на гробљу, али да се и на томе активно ради.

И док је за време његовог ђачког доба свако одељење у просеку имало тридесетак ђака, сада је статистика поприлично поражавајућа, те их у сва четири разреда има толико.

– Више нам људи умре него што се роди, док млади углавном гравитирају ка Новом Саду, Београду, Руми... Међутим, како је Врдник постао атрактиван са својим погонима, ми сад у селу више немамо незапослених. Чак и власница продавница има проблем јер не може да нађе раднике – прича Радојчић.

Овде сам рођен, одрастао и навикао. Јазак је леп и људима се свиђа када овде дођу (Живан Радојчић)

Све слабија демографска слика са собом повлачи и друге проблеме. Премда имају амбуланту и стан за лекара, Јазачани иду да се лече у суседно место; пошту су им угасили, па су успели да отворе уговорну, али која више задаје главобоље него прихода; аутобуси туда пролазе само када има школе, па ко нема сопствено возило, мора да плаћа такси; иако су идеално место за виноградарство, мало ко се овом граном бави; фолклор је угашен јер нема довољно деце, док се шаховски и фудбалски клуб још кол’ко-тол’ко држе али уз „увоз” играча са стране. 

Чак и чувена манифестација Дани дуње, која и даље привлачи бројне посетиоце другог викенда октобра, више је асоцијација на некадашњу богату воћарску производњу, него што је тренутна за похвалу.

– Наш атар је велик, иде све до Вогња и Стејановаца, тако да неки имају парцеле које су на 23 километра од села. Углавном се сеју пшеница, кукуруз, сунцокрет, луцерка за стоку, док соје и репе више немамо. Пољопривреда би требало некако да оживи, па да и буде неке вајде од ње – каже наш домаћин.

Шетајући селом, узбрдо-низбрдо, за шта треба више кондиције него што смо очекивали, наишли смо на неколико кућа које су на продају, да бисмо од Радојчића сазнали да се за неке тражи и до 80.000 динара, док су (полу)рушевине скромних 30-ак хиљада!

– Масовна куповина је била током короне, када су се покуповале куће по мањим ценама, али то су све викендаши – додаје госн Живан.

О Јаску се прочуло и кад су се на рафовима широм земље појавила флаширана вода с тим именом, односно када је отворена фабрика која црпи воду довучену са извора код манастира. Другачију судбу је пак затекао Црни поток, који се такође рађа у близини тог светог места, а јењава близу фабрике, премда је некада стизао и до Саве.

– Овде сам рођен, одрастао и навикао. Јазак је леп и људима се свиђа када овде дођу – закучује Радојчић, а ми само још можемо да додамо ону добро познату, али мало редиговану: „Дођох, видех, одморих.”

Дегустациони двор сирева чека боље дане

Традиционлани сиреви који се праве искључиво од млека, сиришта или лимунтуса и соли, а у које се потом додају зачини, сецкано поврће и воће, могу се купити од породице Радојчић који производе „Фришке јазачке сиреве” од 2012. године.

– Будући да више немамо сопствену производњу млека, откупљујемо га где стигнемо – каже Петар Радојчић, додајући да се труде да тако, колико могу, помогну сточарима који су проблему. – Криза се осети у свим секторима, па смо ми овај посао свели на хоби, с обзиром на то да смо раније прерађивали и до 400 литара млека на дневном нивоу, док сада ту количину искористимо за недељу дана.

Килограм јазачког сира се креће од 1.500 до 3.000 динара, али га можете купити и у мањој грамажи.

– У Београду су продаванији зрели сиреви са племенитим плеснима, који подсећају на француски плави, а који су изразито јаки и иду добро уз пасте, док на винским салонима и базарима, где их излажемо и продајемо, најтраженије су комбинације с воћем и зачинима – прича млади произвођач.

И док рецептура делује поприлично једноставно, Петар истиче да посао није нимало лак, јер је у питању ручна израда.

– Драго ми је што сам ту где сам, мада нисам направио неке паре од овог посла – вели кроз осмех наш саговорник. – Почели смо да правимо објекат за производњу сирева са две дегустационе сале, али смо напола стигли и сад чекамо боље дане да се тај „Скадар на Бојани” коначно заврши.