(FOTO) DNEVNIK U JASKU Upoznajte selo od 900 duša koje je nekad bilo najlepše u Srbiji, a sada VODI TEŠKU BITKU ZA OPSTANAK!

Grupisano u kotlini i naizgled skrajnuto mestašce od svega 900 duša na spavanju, ovo selo je svojevremeno bilo proglašeno za najlepše u Srbiji.

– Dosta toga smo uradili poslednjih godina, asfaltirali smo ulice i puteve, jer se do nas nije moglo doći, kompletno smo obnovili Dom kulture u kom su i prostorije mesne kancelarije i mesne zajednice, a uradili smo i novu fasadu na osnovnoj školi – podseća predsednik Saveta MZ Jazak Živan Radojčić, dodajući da jedino još nisu uspeli da reše pitanje kapele na groblju, ali da se i na tome aktivno radi.

I dok je za vreme njegovog đačkog doba svako odeljenje u proseku imalo tridesetak đaka, sada je statistika poprilično poražavajuća, te ih u sva četiri razreda ima toliko.

– Više nam ljudi umre nego što se rodi, dok mladi uglavnom gravitiraju ka Novom Sadu, Beogradu, Rumi... Međutim, kako je Vrdnik postao atraktivan sa svojim pogonima, mi sad u selu više nemamo nezaposlenih. Čak i vlasnica prodavnica ima problem jer ne može da nađe radnike – priča Radojčić.

Ovde sam rođen, odrastao i navikao. Jazak je lep i ljudima se sviđa kada ovde dođu (Živan Radojčić)

Sve slabija demografska slika sa sobom povlači i druge probleme. Premda imaju ambulantu i stan za lekara, Jazačani idu da se leče u susedno mesto; poštu su im ugasili, pa su uspeli da otvore ugovornu, ali koja više zadaje glavobolje nego prihoda; autobusi tuda prolaze samo kada ima škole, pa ko nema sopstveno vozilo, mora da plaća taksi; iako su idealno mesto za vinogradarstvo, malo ko se ovom granom bavi; folklor je ugašen jer nema dovoljno dece, dok se šahovski i fudbalski klub još kol’ko-tol’ko drže ali uz „uvoz” igrača sa strane. 

Čak i čuvena manifestacija Dani dunje, koja i dalje privlači brojne posetioce drugog vikenda oktobra, više je asocijacija na nekadašnju bogatu voćarsku proizvodnju, nego što je trenutna za pohvalu.

– Naš atar je velik, ide sve do Vognja i Stejanovaca, tako da neki imaju parcele koje su na 23 kilometra od sela. Uglavnom se seju pšenica, kukuruz, suncokret, lucerka za stoku, dok soje i repe više nemamo. Poljoprivreda bi trebalo nekako da oživi, pa da i bude neke vajde od nje – kaže naš domaćin.

Šetajući selom, uzbrdo-nizbrdo, za šta treba više kondicije nego što smo očekivali, naišli smo na nekoliko kuća koje su na prodaju, da bismo od Radojčića saznali da se za neke traži i do 80.000 dinara, dok su (polu)ruševine skromnih 30-ak hiljada!

– Masovna kupovina je bila tokom korone, kada su se pokupovale kuće po manjim cenama, ali to su sve vikendaši – dodaje gosn Živan.

O Jasku se pročulo i kad su se na rafovima širom zemlje pojavila flaširana voda s tim imenom, odnosno kada je otvorena fabrika koja crpi vodu dovučenu sa izvora kod manastira. Drugačiju sudbu je pak zatekao Crni potok, koji se takođe rađa u blizini tog svetog mesta, a jenjava blizu fabrike, premda je nekada stizao i do Save.

– Ovde sam rođen, odrastao i navikao. Jazak je lep i ljudima se sviđa kada ovde dođu – zakučuje Radojčić, a mi samo još možemo da dodamo onu dobro poznatu, ali malo redigovanu: „Dođoh, videh, odmorih.”

Degustacioni dvor sireva čeka bolje dane

Tradicionlani sirevi koji se prave isključivo od mleka, sirišta ili limuntusa i soli, a u koje se potom dodaju začini, seckano povrće i voće, mogu se kupiti od porodice Radojčić koji proizvode „Friške jazačke sireve” od 2012. godine.

– Budući da više nemamo sopstvenu proizvodnju mleka, otkupljujemo ga gde stignemo – kaže Petar Radojčić, dodajući da se trude da tako, koliko mogu, pomognu stočarima koji su problemu. – Kriza se oseti u svim sektorima, pa smo mi ovaj posao sveli na hobi, s obzirom na to da smo ranije prerađivali i do 400 litara mleka na dnevnom nivou, dok sada tu količinu iskoristimo za nedelju dana.

Kilogram jazačkog sira se kreće od 1.500 do 3.000 dinara, ali ga možete kupiti i u manjoj gramaži.

– U Beogradu su prodavaniji zreli sirevi sa plemenitim plesnima, koji podsećaju na francuski plavi, a koji su izrazito jaki i idu dobro uz paste, dok na vinskim salonima i bazarima, gde ih izlažemo i prodajemo, najtraženije su kombinacije s voćem i začinima – priča mladi proizvođač.

I dok receptura deluje poprilično jednostavno, Petar ističe da posao nije nimalo lak, jer je u pitanju ručna izrada.

– Drago mi je što sam tu gde sam, mada nisam napravio neke pare od ovog posla – veli kroz osmeh naš sagovornik. – Počeli smo da pravimo objekat za proizvodnju sireva sa dve degustacione sale, ali smo napola stigli i sad čekamo bolje dane da se taj „Skadar na Bojani” konačno završi.