ДНЕВНИК У ЛЕЖИМИРУ Село које не заборавља своје корене, где природа, историја и људи живе у складу

Ни наша посета није била изузетак, јер свако кога смо срели бринули су се да се не растанемо празног стомака. Убеђени смо да, осим неупитне гостопримљивости и срдачности, има ту мало и поноса јер се само код њих може појести права сремачка кобасица, посебне рецептуре, док ћете којекуда друго добити сремску!

Наиме, чим се поздравите с партизанским путем по гребену Фрушке, где вас с једне стране окружују остаци снежне зиме, а с друге пролеће у настанку, слећете у село раштрканих уличица које се преплићу на таласима природног рељефа, чинећи мештане још поноснијима јер пију најбољу воду и удишу најчистији ваздух.

Од пољопривреде не може више да се живи, а будући да немамо неку фирму која би задржала младе, мештани се углавном селе у Београд, Нови Сад и Сремску Митровицу, иако нам је она на петнаестак минута одавде. Већ су неколико пута покушали да нам угасе пошту и амбуланту, али још увек не успевају, премда лекара имамо једном недељно (Јован Кузманчевић)

– Ако ништа друго, здравије живимо, имамо нашу воду, вина, ракије – каже с осмехом председник Савета Месне заједнице Јован Кузманчевић, додајући и да би најбоље било кад би успели и да зараде од викендаша који су покуповали кућице у викенд насељу, а којима би могли да продају своје домаће производе.

Управо због све живљег насеља, које се налази уз Лежимир, а на путу до фрушкогорског гребена, баш тамо где већ деценијама чами огољени костур некадашњег хотела „Фрушка гора”, пре неколико година је до њих довучен митровачки водовод као испомоћ њиховом сеоском, јер су викендице на узвишењу где је слабији притисак.

Извори из Лежимира снабдевали Сирмијум

Још за време Римљана подручје око данашњег Лежимира било је од велике важности, будући да се из његових извора потоцима и цевима од опеке снабдевао Сирмијум, који је уједно том трасом, поплочаном каменом, био повезан са тврђавом Бононија која се налазила у данашњем Баноштору. 

Први пак помени села датирају из 1389. године, с тим да је место настало спајањем три мања, такорећи раштркана по брдашцима Фрушке горе: Лежимира, Илијаша и Ремете. Само име потиче, како се верује, од лежарине која се у добра римске владавине плаћала за болесну стоку која се није слала ка Сави.

– Наша два извора су сада спроведена до базена из ког и даље око 80 одсто добијамо нашу праву воду, а остало је митровачка – вели један од најстаријих мештана Миленко Зеленковић, присећајући се чесме на излазу из села на којој се могла пити хладна изворска вода, а да вас грло не заболи.

Тврдећи да се некада више радило и дружило у Лежимиру, што потврђује и подигнута борова шума на узвишењу око споменика НОБ-у, наши домаћини највише жале за временима која су их чинила приснијима. Међутим, то не значи да Зеленковић и његов комшија Бранислав Василић не могу свако јутро заједно да попију прву кафу, али и остатак дана проведу у узајамном друштву колико је то могуће.

– Седамдесетих смо садили бориће око споменика „Човек”, радило је цело село, војска, деца, млади, сви – присећа се Василић, који је тада био дечачић. – Сад се променила структура људи, раде и за Ђурђевдан и 9. септембра, ни не знају који су то датуми.

Заједничким снагама је тако и сазидан поменути хотел, који је потпуно девастиран након што су се избеглице деведесетих из њега иселиле. Данас, када су све околности потпуно другачије, мештанима је најнеопходније да добију капелу.

– И владика Василије је одобрио изградњу капеле, а још откад нам је обећавају – каже Зеленковић, док Кузманчевић тврди да ће се и то ускоро реализовати, као и асфалтирање уличца у дужини од 1,2 километра. – То да објавите, да не заборви шта је обећао!

Још једна болна тачка Лежимираца јесте и кућа првог српског књиговесца, књижара и самосталног издавача, Глигорија Возаровића која се урушила због небриге.

Иначе, због специфичног терена овог сремског месташцета, у ком преспава око 600 људи, пољопривреда је углавном заступљена у сектору сточарства, док је ратарење слабије и на земљшту лошијег квалитета. 

– Од пољопривреде не може више да се живи, а будући да немамо неку фирму која би задржала младе, мештани се углавном селе у Београд, Нови Сад и Сремску Митровицу, иако нам је она на петнаестак минута одавде. Већ су неколико пута покушали да нам угасе пошту и амбуланту, али још увек не успевају, премда лекара имамо једном недељно – наводи Кузманчевић.

Сеоска осмолетка задужена је за ђаке од првог до четвртог разреда, док старији ђаци путују за Сремску Митровицу и то је тако још од средине седамдесетих. У Лежимиру се налази и православна црква посвећена Светом Георгију, као и крст у самом средишту села.

Најслађе специјалитете праве вредне жене

Првих десет година постојања Удружења жена „Споменак” у Лежимиру званично је било у фебруару, али ће свечаност тим поводом, као и годишња Скупштина, бити у четвртак, 27. марта, у Лаћарку, у објекту који може да прими све драге званице с којима је и те како важна деценијска сарадња. Председница Удружења Светлана Смиљанић увелико је у припремама, али сигурна да ће све проћи у најбољем реду, јер уз праве и срдачне домаћице другачији исход је незамислив.

– Наше активности у Удружењу се базирају и на хуманитарни рад, а ове године ћемо на свечаности од томболе уплатити новац за лечење дечака из Сремске Митровице Дејана Радојчића – каже наша саговорница, додајући да су до сада организовале хуманитарне акције у виду хране, одеће, обуће...

Десетак тренутно најактивнијих жена из „Споменка” највише се базира на прављење врсних старинских колача, за шта на скоро свакој манифестацији освоје награде. А листићи – необична посластица јединственог рецепта, надалеко су познати и омиљени на свим скуповима и може се рећи да су синоним за Лежимир.

– То су брзински колачи који се праве тако што се посебно тесто намаже шлагом од беланаца, па се преклопе и секу тако да се при пржењу у масти надувају као јастучићи. Гдегод смо их носили, људи се одушеве. Јако је редак тај колач – вели Светлана.

Осим слатког ића, жене из Лежимира воле да штрикају, везу, играју пикадо, али и друже се, нарочито на културним вечерима које организују уз подршку Града Сремска Митровица. То је идеална прилика да се на једном месту окупе књижевници, фолклораши, али и сродна удружења, и на тај начин прославе живот, култура, традиција и вољени Срем.