БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ЛЕЖИМИР (1) Слика на зиду цркве сећа на страшан злочин из новембра 1943.

Испраћају ме бегечки паори који у својим корпама причвршћеним за кардане малих трактора перу шаргарепу у реци према патенту који су изумели пре пар деценија а који их је прославио.

Искрцавамо се у Баноштору на сремској страни, купујем хладну воду у локалној продавници и поред споменика борцима НОБ-а на обали Дунава одмарам док гледам децу на љуљашки која играју “Буре, папир, маказе”.

Излазим из Баноштора и пре Чарде Корушка скрећем лево ка Свилошу у правцу мог данашњег првог циља - села Лежимир. Десно од пута идиличан призор: поље сунцокрета да “паперјастим” белим кумулусима изнад као као да су побегли са Монеових слика.

О Свилошу сам већ писао па само пролазим кроз село. На гробљу на улазу у Свилош срео сам Новосађанку Марицу Матијевић, родом из Свилоша која ми је показала име свог деде на плочи посвећеној убијенима на Огњену Марију 1941. У центру села је споменик погинулима у НОБ и жртвама фашиста са стиховима Мике Антића и речима Ј.Б. Тита. Марица из продавнице у којој сам купио воду и пре четири године - захваљује се на ондашњем помињању у “Дневнику” њене приче о тасту који је са групом мештана пред усташама побегао у суседно село Луг где су их тамошњи Словаци сакрили. Из једног дворишта огласило се јато гусака а у сеоској школи изненађујуће је много деце на матурском паноу. У Свилошу постоји и Молитвени дом назарена као и неколико законом заштићених дрвених амбара. Бунар на скретању за Грабово и даље је ван функције.

Успон ка гребену Фрушке горе и месту где се друм за Лежимир укршта са Партизанским путем је веома стрм па на неким деоницама гурам бицикл.

Стижем до раскрснице са Партизанским путем и ту, десетак метара од пута у шуми обилазим локалитет Софијин извор крај којег се налази дрвени крст на којем пролазници и верници каче различите реликвије, бројанице, поруке, молбе за оздрављење...

Настављам даље и улазим у пикторесно фрушкогорско село Лежимир. Спуштам се до центра села и улазим у порту цркве која крије причу о једном од највећих злочина у Другом светском рату на овим просторима.

У порти лежимирске цркве већ осам деценија у две јаме почивају жртве настрашнијег мучења и погрома православног живља. У налету одмазде због партизанских акција, у јесен 1943. на улазу у село Немци и усташе спалили су у кући непокретног дечака, а потом жене, децу и старце затворили у цркву.

Ликвидације су започеле 27. новембра 1943. у јутарњим часовима и трајале су све до поподневних часова. 96 људи је убијено, један део је убијен у самој цркви, један део је изведен испред цркве, ту поређан уза зид цркве и пострељан а након тога је миниран црквени торањ, он је пао на цркву, обрушио је сводове и оне људе који су били полуживи је фактички усмртио.

Крвави пир усташа и Немаца једина је преживела трогодишња девојчица Делија Лаушевић, коју су родитељи сакрили у јаму за креч и покрили шибљем, где је сачекала да је пронађе сеоска бабица, траварка Јулка.

Она је била у мраку сама, три године стара и то је све слушала и када су јој родитеље клали и убијали и пуцали из ватреног оружја. Кад је све утихнуло, када су се они повукли, онда је Јулка дошла доле кроз јаругу и чула је да дете плаче и запомаже, завукла се и ухватила је за руке и изнела је.

Крвави пир усташа и Немаца једина је преживела трогодишња девојчица Делија Лаушевић, коју су родитељи сакрили у јаму за креч и покрили шибљем, где је сачекала да је пронађе сеоска бабица, траварка Јулка

Бака Јулка је Делији видала ране по телу, али и на души и касније јој пронашла рођаке који су је одгајили. У сеоском храму на плочи уписан је део имена убијених, међу њима и деветнаесторо деце. На иницијативу Сремске епархије започет је процес канонизације, а када се заврши ексхумација, кости жртава биће похрањене у цркви. На улазу у лежимирску Цркву Св. Георгија налази се слика која приказује сцену из новембра 1943.

У наставку текста за седам дана о споменику који доминира изнад Лежимира а мештани га зову једноставно - Човек о судбини напуштеног хотела “Фрушка гора” као и о сећању једног мештанина овог села на дане Другог светског рата.

Роберт Чобан