БИЦИКЛОМ КРОЗ ВОЈВОДИНУ: ПЛАНДИШТЕ (2) Плес у бурету као увертира за свадбу
Једна од ретких целина, поред рибњака “Багер” која у Пландишту не делује запуштено, свакако је комплекс око Српске православне цркве.
Градња цркве посвећене Светом Рафаилу Банатском почела је 1990. када су освештани темељи. Крст је стављен 2005. Храм је освештан две године касније. Црква је грађена у српско-византијском стилу по пројекту др Предрага Ристића. Дугачка је 20 метара, широка 12 и висока 13. Иконостас је резбарен, дрво је храстово са мотивима које су заједнички одабрали др Пеђа Ристић и пландиштански парох Душан Нишевић.
У првом наставку приче о Пландишту писао сам о његовој бурној историји до почетка двадесетих година. Како се у периоду између два рата живело сазнајемо од старијих становника овог места.
У кафани „Јадран”, власништво ондашњег Радивоја Бокшана, Срби су се радо састајали. Тамо је, по сећању госпође Косаре Филиповић, ћерке кафеџије Бокшана, прослављана српска нова година уз фанфаре оркестра из Сент Јаноша, данашњих Барица, који је бројао 24 члана. Тачно у поноћ, са првог угла, чула се музика оркестра, који је свирајући стизао до Јадрана, где се до јутра славило ново лето.
Тада је у Мариолани било десетак кафана. Срби су се радо састајали и у кафани браће Тркље (два Србина која су стигла из Америке). Игранке за Немце и Немице паоркиње организоване су у кафани, где је данашњи Центар, за крем друштво Немаца у кафани Касино, власништво велепоседника Вожинга, на месту где је данас дечији вртић, за Мађаре у кафани Шаги на путу за Београд.
На игранке са Немцима паорима ишли су и Срби и то недељом, за Нову годину и Божић и за сеоску славу Кирбај, која се одржавла почетком октобра. Игранке су почињале, по речима госпође Филиповић, “Краљевским колом”, а потом су се свирале полке, валцери, чардаши...
Мариолана између два рата имала је пуно продавница – 12 до 13 са разним артиклима. Могле су се купити ципеле познате марке “Бата”, одела “Тивар” касније “Вартекс” и слично. Власници продавница били су богати Немци. Апотеку је држао Кардош, два млина Немци Хуберт и Вагнер, дрвара је била власништво Ригера, циглана неког Малог Мишке. Пијаца се пружала испред данашње школе до садашње пословне зграде Агробаната. Од данашњег Суда до аутобуске станице био је парк.
Занимљивих података о животу у Мариолани између два светска рата открила је и, сад покојна, Милица Шипка, рођена Маричић, која је са две године стигла са браћом и сестрама, родитељима и баком у Мариолану. Њен отац, покојни Никола Маричић, као солунац-добровољац добио је осам ланаца земље у Банатском Соколцу плус пет ланаца “на децу” и право да зида кућу у овом насељу. Ипак, одлучује се за Мариолану где купује кућу и још земље. Породица Маричић, једина од српских обитељи у Мариолани бавила се земљорадњом, остале су биле занатлијске - кафеџија Бокшан (стигао из Великог Гаја), браћа Тркље (стигли из Америке), кројач Поштин (такође стигао из Великог Гаја), лончар Јовановић (нема података одакле је стигао) и ужар Милојковић (из Маргите). По сећању Милице тада је било врло мало Мађара, углавном бироша, који су становали по околним пустарама. Сећа се и једног Румуна који је чувао овце и пар Јевреја, углавном образованих људи, лекара, апотекара и трговаца.
Мештани Мариолане су вредно радили сваког дана сем недељом, када су, након доброг ручка, мештани Мариолане излазили испред својих кућа и седели на клупама. Испред сваке куће тада је постојала клупа. Млади су излазили недељом и то само од 18 до 22 сата, кад је била и укључивана струја. Пландиште тек 1959. добија електричну струју.
Рибњак Багер рај за риболовце
Недалеко од напуштене циглане налази се рибњак “Багер” који представља једну од светлих тачака у прилично суморној слици Пландишта. Настао је ископавањем глине за потребе циглане. Језеро је старо преко 30 година и тек однедавно је постало прави рибњак за спортски риболов по систему “ухвати и пусти”.
Рибњак се водом напаја из 3 бунара. На средини је постављена сајла са пловцима од стиропора. Рибњак је величине 150 метара са 105 метара са просечном дубином од 1.5 метра. На рибњаку се налази 15 обележених места и дозвољено је пецање на 3 штапа са најлоном не тањим од 0.25мм у периоду од 4 до 22 часа. Од 1. маја до 1. септембра дозвољено је ноћно пецање викендом (петак-недеља). Рибњаком управља удружење спортских риболоваца из Пландишта - УСР “СМУЂ”. Рибњак је богат шараном и капиталним амуром, затим штуком и сомом, те белом рибом.
За Кирбај, обичај је био, да се у центар села изнесе буре од 500 литара, направљено је велико лицитарско срце и будући младожења је својој изабраници поклањао срце, након чега су играли на бурету. То је практично била најава свадбе…
У школу се ишло пре подне, од пола осам до једанаест и по подне, од пола два до четири сата. Учило се на немачком и српском језику математика, језик, историја, земљопис, веронаука, а суботом по подне израда ручних радова.
Насеље је имало у то време два лекара Сингера – Јеврејина који је 1941. одведен у заробљеништво и Немца Вебера који се пре краја Другог светског рата одселио, затим апотекара, зубара, бабицу… Постојала је пошта са телефоном и телеграфом, ветеринарска станица, ватрогасно друштво, жандармерија, бикарница…
Почетком октобра 1944. већина немачког становништва повлачи се са нацистичком војском а они цивили који су остали и дочекали партизане и Црвену армију у својим кућама, на крају су завршили у логору Книћанин где је велики број њих умро од глади, хладноће или болести. По Пландишту се и даље прича како су они који су учествовали у пљачкању напуштених немачких кућа доживеле трагичну судбину, сви су остали без потомства.
У трећем и последњем наставку репортаже из Пландишта, за седам дана читајте о послератној историји овог места, трагичној судбини Пландиштанца Саше Јоргована чије име је добио главни трг у месту као и бурној хроници пландиштанског гробља.
Роберт Чобан
