ДРАГИЦА КРСТИЋ, ВЛАСНИЦА ПЕЧАТОРЕЗАЧКО - ГРАВЕРСКЕ РАДЊЕ Од слагања слова до ласера

Један од таквих занатлија којих је све мање, услед праве офанзиве такозваних електронских потписа је и печаторезац, али сва је прилика да папир, па самим тим и печати још дуго неће „изаћи из моде“. То је и разлог зашто у сомборској Париској улици још увек опстојава занатска печаторезачка и граверска радња Драгице Крстић, која јој је остала од оца Владимира Цеге Крстића, који је Сомборцима можда познатији по још једном старом занату, оном производње сода воде, без које нема шприцера као микса воде и вина. 

Драгица је наследила радњу коју је засновао њен отац, иначе прецизни механичар, још 1989. године, додуше као фирму за поправку писаћих и шиваћих машина, бицикала, мотора и фотокопира, па је у званичном називу фирме и данас наведено „механика“. Како су крајем тог века писаће машине полако замењиване електричним, што је значило и мање посла за прецизне механичаре, 1995. године родила се идеја да започну израду печата. Печате је Цега почео да израђује на старински начин слагања слова, па му је због процедуре саме израде било потребно чак недељу дана да направи један печат. Потом је наступио период напретка технологије и у овом старом занату, те је прибављена је нова машина, а рокови за израду печата су скраћени. 
За израду печата Драгичин отац почиње да користи полимер, који се испирао и достигло се време израде од једног сата. Тада Драгица почиње да учи занат и да ради са њим.

– Одувек сам волела да мајсторишем, а уз оца сам чак поправљала моторе и бицикле. Од 1997. године сам пуних десет година радила са њим, а онда сам самостално наставила да водим посао. Почела сам да радим у тада актуелном компјутерском програму, али све сам сама учила и испробавала. Нико ми није показивао шта се тиме све може постићи, већ сам истраживала и учила све док нисам стигла до онога што је за наш посао била задовољавајућа форма. Временом ми се то много допало и то што радим сматрам веома креативним послом. Прошлог месеца су ми стигли пехари, које сам први пут сама склопила. Они ми стигну у деловима, а ја их склапам и онда у зависности чему су намењени, гравирам плочице – рекла је Драгица.

Заједно са својим братом 2007. године одлучила је да набаве ласер машину, које су у то време и почеле да се користе у напреднијим економијама. Уложили су позамашну суму новца како би је увезли из Америке, иако постоје оне знатно јефтиније које долазе из Кине. На овај корак се одлучила како би могла да одговори на потребе тржишта које има све веће и строже захтеве, као и да развија и усавршава најновије технологије, јер треба стално унапређивати знања и вештине, па тако данас њена радња пружа комплетну услугу на једном месту. 

Осим израде свих врста печата, ту је и фотокопирање, израда кључева, сувенира и слика на шперплочи, граверским пластикама или клириту, све по жељи муштерија којих није мало, а такве ствари су у суштини и уникатни поклони и то је оно чиме се сада све више бави, јер ко зна када ће електронски потписи потпуно избрисати потребу за печатом отиснутим на папир.

М. Миљеновић

Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.