DRAGICA KRSTIĆ, VLASNICA PEČATOREZAČKO - GRAVERSKE RADNJE Od slaganja slova do lasera
SOMBOR: Napredak tehnologije neminovno dovodi do gašenja velikog broja starih zanata i nestanka umeća bez kojih, koliko juče, društvo nije moglo, pa je sve manje i onih koji zahvaljujući takvim svojim veštinama obezbeđuju sebi „hleb nasušni“.
Jedan od takvih zanatlija kojih je sve manje, usled prave ofanzive takozvanih elektronskih potpisa je i pečatorezac, ali sva je prilika da papir, pa samim tim i pečati još dugo neće „izaći iz mode“. To je i razlog zašto u somborskoj Pariskoj ulici još uvek opstojava zanatska pečatorezačka i graverska radnja Dragice Krstić, koja joj je ostala od oca Vladimira Cege Krstića, koji je Somborcima možda poznatiji po još jednom starom zanatu, onom proizvodnje soda vode, bez koje nema špricera kao miksa vode i vina.
Dragica je nasledila radnju koju je zasnovao njen otac, inače precizni mehaničar, još 1989. godine, doduše kao firmu za popravku pisaćih i šivaćih mašina, bicikala, motora i fotokopira, pa je u zvaničnom nazivu firme i danas navedeno „mehanika“. Kako su krajem tog veka pisaće mašine polako zamenjivane električnim, što je značilo i manje posla za precizne mehaničare, 1995. godine rodila se ideja da započnu izradu pečata. Pečate je Cega počeo da izrađuje na starinski način slaganja slova, pa mu je zbog procedure same izrade bilo potrebno čak nedelju dana da napravi jedan pečat. Potom je nastupio period napretka tehnologije i u ovom starom zanatu, te je pribavljena je nova mašina, a rokovi za izradu pečata su skraćeni.
Za izradu pečata Dragičin otac počinje da koristi polimer, koji se ispirao i dostiglo se vreme izrade od jednog sata. Tada Dragica počinje da uči zanat i da radi sa njim.
– Oduvek sam volela da majstorišem, a uz oca sam čak popravljala motore i bicikle. Od 1997. godine sam punih deset godina radila sa njim, a onda sam samostalno nastavila da vodim posao. Počela sam da radim u tada aktuelnom kompjuterskom programu, ali sve sam sama učila i isprobavala. Niko mi nije pokazivao šta se time sve može postići, već sam istraživala i učila sve dok nisam stigla do onoga što je za naš posao bila zadovoljavajuća forma. Vremenom mi se to mnogo dopalo i to što radim smatram veoma kreativnim poslom. Prošlog meseca su mi stigli pehari, koje sam prvi put sama sklopila. Oni mi stignu u delovima, a ja ih sklapam i onda u zavisnosti čemu su namenjeni, graviram pločice – rekla je Dragica.
Zajedno sa svojim bratom 2007. godine odlučila je da nabave laser mašinu, koje su u to vreme i počele da se koriste u naprednijim ekonomijama. Uložili su pozamašnu sumu novca kako bi je uvezli iz Amerike, iako postoje one znatno jeftinije koje dolaze iz Kine. Na ovaj korak se odlučila kako bi mogla da odgovori na potrebe tržišta koje ima sve veće i strože zahteve, kao i da razvija i usavršava najnovije tehnologije, jer treba stalno unapređivati znanja i veštine, pa tako danas njena radnja pruža kompletnu uslugu na jednom mestu.
Osim izrade svih vrsta pečata, tu je i fotokopiranje, izrada ključeva, suvenira i slika na šperploči, graverskim plastikama ili kliritu, sve po želji mušterija kojih nije malo, a takve stvari su u suštini i unikatni pokloni i to je ono čime se sada sve više bavi, jer ko zna kada će elektronski potpisi potpuno izbrisati potrebu za pečatom otisnutim na papir.
M. Miljenović
Projekat „Stari zanati - nova šansa” realizuje Dnevnik Vojvodina pres, a sufinansira Pokrajinski sekretarijat za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
