У ОВОЈ ПОРОДИЧНОЈ РАДИОНИЦИ НАСТАЈУ НАЈЛЕПШИ ШЕШИРИ У ВОЈВОДИНИ Материјали из Италије и искуство дуго читав један век
Ручно обликовани шешири нису само модни детаљи, они су сведоци историје, личности и носиоци традиције. У доба машина и масовне производње, ко су људи који бирају да негују културу овог зaната и сачувају га од заборава?
Са традицијом која датира од 1927. године, продавница „Шешири и капе Ковач”, чији је оснивач Стеван Ковач, већ 97 година чува тајну старог заната који је постао реткост у савременом свету. Ана Филиповић, шеширџија чије руке више од две деценије вешто обликују уметност прављења шешира, наследила је посао од свог оца, поставши трећа генерација мајстора у својој породици.
– Свој сам занат употпунила када сам кренула да правим и капе, то је потпуно другачији занат, капара код нас више и нема, али мени значи, јер када не продам шешир, продам капу – рекла је Ана и додала како је у Србији све теже одржати овај занат.
Као и сваки посао који иде у корак са временом, процес прављења шешира мењао се кроз године.
У време када су шешири били неизоставни део одевања, Војводина је била колевка очувања културе и њиховог ношења, данас међутим то није случај.
–Радим са истим калупима којима су радили мој деда и отац, они се нису мењали, али материјали су се променили, састав, одржавање. Тешко је и доћи до материјала, ја своје наручујем најчешће из Италије – каже наша саговорница.
Прављење шешира захтева прецизност и стрпљење, а Ана свој процес започиње тако што првенствено изабере неколико калупа и на њих ставља одабрани материјал, најчешће вуну или филц. Како би се постигао жељени облик, сваки детаљ мора бити савршено испеглан, шешири се остављају да би се осушили, а на самом крају се сече обод и добија коначан производ.
– Овај посао је сезонски и увек кроз шалу кажем, ако желиш да ти крене у животу, отвори шеширџиску радњу, прошетај градом и реци ми ко носи шешир? Моје најчешће муштерије су музичари и глумци који купују шешире за представе и концерте – прича Ана.
У време када су шешири били неизоставни део одевања, Војводина је била колевка очувања културе и њиховог ношења, данас међутим то није случај.
– Сећам се када сам била дете и гледала тату како ради, највише је посла било пред празнике, сада тога више нема – присетила се Ана и напоменула да данас ручно израђени шешири коштају од шест хиљада динара, те се људи окрећу јефтинијим варијантама.
Иако су шешири постали реткост на улицама, занат прављења који је препознатљив кроз генерације и даље живи кроз занатлије као што је Ана Филиповић. Кроз пажљиве руке мајстора овај занат успева да одоли изазовима модерног друштва и остане симбол прецизности, посвећености и уметности која се не заборавља.
М. Ћирић
Пројекат „Стари занати - нова шанса” реализује Дневник Војводина прес, а суфинансира Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.