РЕЗОН: Право почиње где престаје поштење

И све раде у корист друштва. Право, судови и адвокати требају само оном који жели да превари, да се заштити од превараната, или који жели да почини злочин. И да избегне затворску казну.

Малолетни Коста К. који је мучки и безобзирно убио деветоро својих школских другова и другарица знајући да не може бити кривично гоњен јер је малолетан, представља доказ да криминални ум право тумачи на нечастан и безобзиран начин. Његови родитељи кажу да нису криви. Да нису одговорни за смрт деветоро невине деце. Њихови адвокати тврде да нема ничег ненормалног у томе што је отац водио Косту да научи да пуца из пиштоља. Да је то као да га је учио да вози бицикл. Други адвокати Костиних родитеља настоје да докажу да су деца која су крвнички ликвидирана сама крива за своју смрт.

Адвокатура је у својој суштини софистичко занимање. Професија без приговора савести. Многим адвокатима није важна истина, већ ослобађајућа пресуда. Или побеђена парница. Новац и популарност међу грађанима склоним да се туже и суде и преступницима су мерило етике. Чак се и мудраци, тек на крају, каже Тацит, ослобађају страсти према слави. Императив је ослобађање клијента без обзира на тежину преступа?

Јесу ли адвокати који се боре да на слободу изведу убице, из необјашњивих разлога попут Косте, или најокорелије криминалце попут Беливукове групе, разграничили са собом шта раде? Шта је последица таквог приступа? Може се десити да бранилац погрешно верује да му је клијент невин. То су ретке ситуације. Али шта у случајевима какав је бестијална ликвидација деветоро недужне деце у Рибникару? Шта је ту невино? Шта те подстакне да се прихватиш таквог посла? Али не да штитиш правду од процесних злоупотреба већ свим силама настојиш да злочинце учиниш невинима. Да кривце прикажеш као жртве. 

Је ли адвокатура установљена да би се преступници ослобађали од заслуженог затвора? Је ли право постало наука да би људе учила како да изиграју закон, или да сачувају закон тиме што правосудном систему неће дозволити да ради мимо закона? Да на штету окривљеног изводи доказе којих нема? Да невиног спасу од погрешне оптужбе? Је ли идеја права да штити правду, или да помаже преступницима? Шта је правда? Кад погину невина деца, а браниоци настоје да докажу да су родитељи убице, који су га обучавали да пуца невини? Је ли правда кад адвокати родитеље који су деци уместо играчака у руке ставили оружје приказују као невине жртве лошег система? Је ли правда кад адвокати настоје да докажу да су децу није убио малолетни зликовац, већ да су погинула због лоших друштвених околности?

Како спавају такви адвокати? Да ли би исто поступали да се неко њима близак тог страшног 3. маја нашао на Костином нишану? Шта је у њиховој свести? Шта их подстиче да уместо правде заступају неправду? Да буду на страни кривде? Зашто су честитост заменили за меркантилизам? Шта бране? Шта би радили да је њихове дете тог дана било тамо? Да ли би доказивали да је Коста жртва лошег друштвеног ситема вредности?

Сваки човек мора имати право на правично суђење. Адвокати су претпоставка те правичности. Верује се да поседују знање и умеће које је зајемчени рецепт поштеног судског процеса. Под притиском јавности, или притиском личне уобразиље, мањка храбрости и знања и вишка неоправдане сујете, судије греше чешће него што би требало. Доказ су спорови које је Србија изгубила у Стразбуру.

Овде није реч о томе. Овде је реч о предумишљају. О свесно испланираној стратегији да се изигра правосудни систем? То није погрешан приступ предмету. То је негативна етика. То је свесно искривљени процес мишљења, чији централни оријентир није добробит друштва, већ лична корист адвоката и његовог клијента. Право је претварено у пригодно оруђе користољубивог погледа на свет. И ма шта они мислили и говорили о томе безосећајност није правичност. Ослобађање ниткова и хуља није суштина њихове професије. Они су је у то претворили.

Међу адвокатима који желе да породицу Кецмановић ослободи кривице налази се и човек који је каријеру изградио и обогатио се бранећи најгори олош, који је чак био основао и политичку странку, али је она на срећу, трајала краће од сезоне парења тиског цвета.

Уместо уобичајених правних надмудривања, судије би могле да поставе неколико логичних питања Костиним родитељима. Али неће. Ово би Костине родитеље питала цела нормална и честита Србија! Чега се бојите? Зашто желите да избегнете затвор? Јесте ли ви или друштво васпитавали и одгајали убицу? Јесу ли му родитељи убијене деце или ви ставили пиштољ у руку? Кад сте га водили у стрељану мислили сте да је то храбро. Где је сада храброст? Где је бахатост? Где је набусита надменост? Чега се бојите? Затвора? Казне? Тог истог је требало да се бојите раније. Пре него сте од сина направили злочинца.

Срамоте се не бојите чим се браните да нисте криви. Чим покушавате да за све окривите друштво. Где сте били? Шта сте радили? Јесте ли чули да човек целог живота бива оно што је понео из куће? Човек само васпитањем може постати човеком. Он није ништа друго до оно што од њега начини васпитање. Знате ли да се она убијена деца ничег нису бојала. Била су честита. Невина. Добра деца. Тиме што га нисте васпитали да буде пристојан, уљудан, честит и добар, ви сте, саучесници у злочину свог сина. Он је био обарач у вашим рукама.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу