РЕЗОН: Обрнути ефекат сталних протеста

Ликвидацијом Развојне банке Војводине, након вишегодишњег стечаја, коначно и неопозиво је окончана политичка ера Пајтића, Ђиласа и Демократске странке. Из правног поретка је избрисан систем који је као полип хранио себе, а уништавао све друго. Привреду. Државу. Грађане. Нестала је заувек. Упокојена је и неће имати шансу да се повампири и исисава милијарде народних пара, упумпавајући их у џепове Тадићевих олигарха. То је корисна чињеница за Новосађане. То је изузетна информација за Војвођане. То је добра вест за Србију, јер је и из њеног буџета сипан новац у ово Пајтићево криминално буре без дна.

Вест је прошла неопажено. Потиснута је јурњавом за сензацијама. Једни су навијали и жудели за тим да вода у новосадском водоводу не буде добра за пиће. Да у њој, уместо минималног присуства, буде тушта и тма ваљкастих црва. Да, пре него се истражи је ли реч о патогеној, или непатогеној врсти биоорганизама које, како наводе професори Биолошког факултета, нађене у малој количини могу сведочити о добром квалитету воде, посеју страх и панику. Не разумем тај порив. Никоме не може бити јасна жеља да се, ради срозавања рејтинга политичких противника, нешто негативно деси граду у ком живиш. У ком радиш. У ком ти одрастају деца. И питам се, шта би се променило набоље да је налаз воде био лошији? Да ли би то допринело квалитету њихових живота, и живота Новосађана? Не би. То у основи, од првог дана, представља политичку ујдурму. Нови вид политичке диверзије, којом се попуњава празнина између два простеста. Настојање да се изазове политичка криза власти.

Кад сам чуо ту халабуку, те ултиматуме, у први мах сам помислио да нематоде доспевају у воду само кад је СНС на власти. Онда сам мало потражио, и дошао до података да је нематода, и то у много већем броју, било и 2010. године, кад су на власти биле демократе. Дакле, нематода је било и раније. Али нисам нашао податак да је било који политичар тада захтевао ванредну седницу Скупштине града и оставку градоначелника. И зашто би? Није посао градоначелника да зна ишта о преради воде. Он треба да обезбеди паре у буџету кад му стручне службе из Водовода доставе документацију да треба бушити нове бунаре, градити нову фабрику воде, или нову водоводну мрежу. Све што у води ваља или не ваља, чега има или нема, грешка је и огововност стручних служби предузећа. Притом, стручњаци Хигијенског завода кажу, да нема опасности по људско здравље.

Други су покушавали да направе аферу од предлога реконструкције Спенса, који представља енергетску и финансијску незаситу црну рупу, што прождире паре Новосађана. Једини спас за Спенс јесте његова модернизација, како би се повећали приходи и смањили трошкови. 

У таквим околностима не треба да чуди што је потпуно незапажено прошла вест о упокојавању Пајтићеве банке Франкенштајна, која је, као код Марија Пуза, представљала специјални механизам за крађу народних пара. Размере тог злогласног подухвата су огромне. Скоро сваки други кредит који је Развојна банка дала био је ненаплатив. Нестало је 27 милијарди динара. То је био пласман с намером да не буде враћен. По принципу ја теби - ти мени. А кроз стечај је враћено мање од пет одсто укупног новца који је банка изгубила. Развојна банка није била једина. Преко хоботнице коју су чиниле две банке и три фонда, испумпано је више од 64 милијарде динара.

Мој текст је бунт против протеста. Против његовог коришћења као политичког алата. Против убијања вести. Против убијања новинарства. Протест је заменио политику. Затровао стварност дефетизмом. Елиминисао политичке програме, идеје и идеологије, и оставио само голу силу. Политика протеста заснована је на обмани да се жели добро грађанима. Сталним понављањем узнемиравајућих инфомација, блокадама и демонстрацијом силе, протест има тенеденцију да разори разум и осећања грађана, смањи њихов психолошки отпор, и учини их подложнима за манипулацију. Доказаћу то изношењем чињеница и изрицањем вредности, да бих ућуткао оне који воле да игноришу чињенице и поричу вредности. Моје је само да ређам чињенице, и да опишем како су оне настале.

Од 2017. протест је у Србији постао професионално занимање. Модус вивенди. Лајфстајл. Кад се одрже председнички избори - протест. Кад се распишу ванредни избори - хаос. Избор нове владе - блокада улица. Кад малолетни зликовац побије своје школске другове - колапс. Кад пунолетни монструм узме машинку и побије недужне младе људе - протест. Споменик Стефану Немањи - хистерија. Кад се по налогу СЗО донесе локаут, као мера здравствене заштите - халабука. Кад се донесе одлука да се гради метро - побуна. Градња брзе пруге - помама. Кад Нови Сад после 60 година одлучи да направи четврти мост који је прека потреба Новог Сада - блокаде и диверзије. Изборна правила - хаос. Активира се њихов пројекат рудника литијума - револуција.

То није бунт. То није непокорност. То није акт другачијег мишљења. То је ресантиман. Ничеовска завист. Неостварена жудња да буду на месту власти, и да исте те пројекте раде њиховим прохтевима подесни извођачи. То је начин вођења политике. Што нови протести буду агресивнији, биће бесмисленији. Биће корисни Вучићу и Влади. Народ воли живот, не насиље.

Не могу наћи ниједан аргумент који би опозицији ишао у прилог. То бих могао само изостављањима и фалсификатима. Али постоји мноштво аргумената да ће протест грађана против њихове безидејности бити немилосрдан и неопозив. Проћи ће као Пајтићева Развојна банка. Нестаће из политичког живота. И то својом вољом.

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу