РЕЗОН: Србија не сме да размишља о повратку ДОС-а

Пише: Милорад Бојовић

Да би амерички трговци повећали продају сланине Едвард Бернајс је ангажовао већи број лекара, међу којима је било највише кардиолога, који су у медијима тврдили да је медицински доказано да су јаја са сланином најздравији доручак на свету. Пи-ар стратези српске опозиције већ дуже време користе научнике да дају већу вредност њиховим бесмисленим идејама. 

Једна од најбезвреднијих јесте план да се укину државна улагања у инфрастуктуру. И да се забране директне стране инвестиције и отварање фабрика. Разлог? На тај начин се запошљавају само људи без факултетске дипломе, каквих је у Србији огроман број. Предлажу да се уместо тога подржавају домаћи привредници, мислећи на тајкуне настале у времену њихове владавине. И да се подржавају само високотехнолошке инвестиције, да би се запошљавао високообразован кадар. Површном посматрачу може изгледати да је то изузетна мудрост. Али свако ко одвоји пет минута времена и мало боље промисли о томе, доћи ће до закључка да би таквим планом без права на егизстенцију остала већина грађана Србије. 

Да би се сакрила катастрофална нечовечност тог плана, у промоцију се укључио и један број стручњака, међу којима је и бивши председник Фискалног савета проф Павле Петровић. Он у подугачком интервјуу куди државне инвестиције, нудећи опсену да се кроз јавне инвестиције избегавају јавне набавке, које су, како каже, кључ развоја. То је обмана на нивоу Манових Исповести варалице Феликса Крула. Пре 25 година Србија је постала жртва опасне преваре, која нам је представљена као сидро наше будућности. Кад су после 5. октобра решили да опљачкају државу и униште привреду, лансирали су причу о тендерима и јавним набавкама. Најнижа цена установљена је као једини услов за невиђени прогрес. Квалитет и све друге референце су постале неважне. Није тешко одговорити зашто. Како би иначе фирме ДОС-ових тајкуна скоројевића, и новоосноване фирме њихових страначих компањона добијале уносне послове? Никако. Јавне набавке су гробар Србије. 

Да Југославија није имала јавне инвестиције, где би Петровић студирао? Где би радио? Где би студирао Ђилас? Где Борко Стефановић? Бора Новаковић? Мариника? Где људи из Прогласа? Где би студирали данашњи студенти, који блокирају рад факултета изграђених без тендера да би се земља развијала? Како би биле изграђене фабрике које су распродате и уништене у приватизацији?

Цела Америка је изграђена без јавних набавки. Аустралија такође. Велика Британија није постала најдоминантнија светска сила зато што су тражили најјефтиније него најквалитетније извођаче. Без јавних набавки је изграђена цела Југославија, коју су уништиле политичке елите које се противе отварању фабрика које нуде радна места за људе без факултетске дипломе. Цео Нови Београд. Сви Лимани у Новом Саду. Цело Ново насеље. Детелинара. Стара и Нова. Свака фабрика. Сваки вртић. Свака школа. Сваки метар пруге. Ауто-путеви. Магистрале. Сваки факултет. Инситути. Болнице. Биоскопи. Позоришта. Све је изграђено као државна инвестиција, без тендера. 

Да Југославија није имала јавне инвестиције, где би Петровић студирао? Где би радио? Где би студирао Ђилас? Где Борко Стефановић? Бора Новаковић? Мариника? Где људи из Прогласа? Где би студирали данашњи студенти, који по узору на Отпор блокирају рад факултета изграђених без тендера да би се земља развијала? Како би биле изграђене фабрике које су распродате и уништене у приватизацији, док је Петровић ћутао, или хвалио приватизацију као најбоље решење за Србе и Србију? Кад је оберучке подржавао остављање сиротиње без посла. И кад стране инвестиције нису представљале улагање у нове фабрике, него у јефтину куповину најпрофитабилнијих фабрика. Од цементара, до пивара. Зато је Србија од 5. октобра туђа земља. Ништа није наше. Ниједан грам бетона који се угради није српски. Ниједан милиметар стакла није српски. Ниједан грам жељеза није српски. Ниједан залогај хране, нити гутљај воде. Ниједан слаткиш који једу наша деца није наш. Ниједна издавачка кућа која уређује и штампа уџбенике за српску децу, није српска. Али, то је према Петровићу и опозицији успешан модел развоја.

Не треба се чудити борби опозиције и њених економских филозофа против директних страних инвестиција. Није тешко погодити зашто. Грађани који не гласају за опозицију треба да остану без посла, да би постали њихов политички плен. Да би их купили лажним обећањима. Кад имају посао и плату, људима се теже продају шарене лаже. Где ће да ради народ? Где ће да раде обични људи који нису имали новца да заврше студије? Где ће да раде губитници транзиције? Не могу сви постати ИТ инжењери! 

Петровић тврди и да је домаћи бизнис запостављен. Да га треба подржавати. Кога? Тајкуне настале у време Милошевића и ДОС-а, који су опљачкали и уништили моћну индустрију из доба социјализма! Исти цинизам шири и Зоран Дракулић, тврдећи да би плате биле веће да је држава подржавала домаће компаније. Колике су биле плате радника Новкабела који је купио за непуних 113 хиљада евра, а потом га уништио? Свима је јасно да мисли на себе и своје другаре из тајкунског клуба, насталог у време ДОС-а када је опљачкана целокупна привреда. Њихов себични успех пропао је с пропапшћу политике која их је створила. Колику корист је имала држава од приватизације? Целокупан приход једнак је једногодишњем профиту страних банака. Привреда Србије преживела је санкције али није ДОС. Србија не сме да размишља о повратку ДОС-а. 

Аутор је стручњак за односе с јавношћу