REZON: Srbija ne sme da razmišlja o povratku DOS-a

Piše: Milorad Bojović

Da bi američki trgovci povećali prodaju slanine Edvard Bernajs je angažovao veći broj lekara, među kojima je bilo najviše kardiologa, koji su u medijima tvrdili da je medicinski dokazano da su jaja sa slaninom najzdraviji doručak na svetu. Pi-ar stratezi srpske opozicije već duže vreme koriste naučnike da daju veću vrednost njihovim besmislenim idejama. 

Jedna od najbezvrednijih jeste plan da se ukinu državna ulaganja u infrastukturu. I da se zabrane direktne strane investicije i otvaranje fabrika. Razlog? Na taj način se zapošljavaju samo ljudi bez fakultetske diplome, kakvih je u Srbiji ogroman broj. Predlažu da se umesto toga podržavaju domaći privrednici, misleći na tajkune nastale u vremenu njihove vladavine. I da se podržavaju samo visokotehnološke investicije, da bi se zapošljavao visokoobrazovan kadar. Površnom posmatraču može izgledati da je to izuzetna mudrost. Ali svako ko odvoji pet minuta vremena i malo bolje promisli o tome, doći će do zaključka da bi takvim planom bez prava na egizstenciju ostala većina građana Srbije. 

Da bi se sakrila katastrofalna nečovečnost tog plana, u promociju se uključio i jedan broj stručnjaka, među kojima je i bivši predsednik Fiskalnog saveta prof Pavle Petrović. On u podugačkom intervjuu kudi državne investicije, nudeći opsenu da se kroz javne investicije izbegavaju javne nabavke, koje su, kako kaže, ključ razvoja. To je obmana na nivou Manovih Ispovesti varalice Feliksa Krula. Pre 25 godina Srbija je postala žrtva opasne prevare, koja nam je predstavljena kao sidro naše budućnosti. Kad su posle 5. oktobra rešili da opljačkaju državu i unište privredu, lansirali su priču o tenderima i javnim nabavkama. Najniža cena ustanovljena je kao jedini uslov za neviđeni progres. Kvalitet i sve druge reference su postale nevažne. Nije teško odgovoriti zašto. Kako bi inače firme DOS-ovih tajkuna skorojevića, i novoosnovane firme njihovih stranačih kompanjona dobijale unosne poslove? Nikako. Javne nabavke su grobar Srbije. 

Da Jugoslavija nije imala javne investicije, gde bi Petrović studirao? Gde bi radio? Gde bi studirao Đilas? Gde Borko Stefanović? Bora Novaković? Marinika? Gde ljudi iz Proglasa? Gde bi studirali današnji studenti, koji blokiraju rad fakulteta izgrađenih bez tendera da bi se zemlja razvijala? Kako bi bile izgrađene fabrike koje su rasprodate i uništene u privatizaciji?

Cela Amerika je izgrađena bez javnih nabavki. Australija takođe. Velika Britanija nije postala najdominantnija svetska sila zato što su tražili najjeftinije nego najkvalitetnije izvođače. Bez javnih nabavki je izgrađena cela Jugoslavija, koju su uništile političke elite koje se protive otvaranju fabrika koje nude radna mesta za ljude bez fakultetske diplome. Ceo Novi Beograd. Svi Limani u Novom Sadu. Celo Novo naselje. Detelinara. Stara i Nova. Svaka fabrika. Svaki vrtić. Svaka škola. Svaki metar pruge. Auto-putevi. Magistrale. Svaki fakultet. Insituti. Bolnice. Bioskopi. Pozorišta. Sve je izgrađeno kao državna investicija, bez tendera. 

Da Jugoslavija nije imala javne investicije, gde bi Petrović studirao? Gde bi radio? Gde bi studirao Đilas? Gde Borko Stefanović? Bora Novaković? Marinika? Gde ljudi iz Proglasa? Gde bi studirali današnji studenti, koji po uzoru na Otpor blokiraju rad fakulteta izgrađenih bez tendera da bi se zemlja razvijala? Kako bi bile izgrađene fabrike koje su rasprodate i uništene u privatizaciji, dok je Petrović ćutao, ili hvalio privatizaciju kao najbolje rešenje za Srbe i Srbiju? Kad je oberučke podržavao ostavljanje sirotinje bez posla. I kad strane investicije nisu predstavljale ulaganje u nove fabrike, nego u jeftinu kupovinu najprofitabilnijih fabrika. Od cementara, do pivara. Zato je Srbija od 5. oktobra tuđa zemlja. Ništa nije naše. Nijedan gram betona koji se ugradi nije srpski. Nijedan milimetar stakla nije srpski. Nijedan gram željeza nije srpski. Nijedan zalogaj hrane, niti gutljaj vode. Nijedan slatkiš koji jedu naša deca nije naš. Nijedna izdavačka kuća koja uređuje i štampa udžbenike za srpsku decu, nije srpska. Ali, to je prema Petroviću i opoziciji uspešan model razvoja.

Ne treba se čuditi borbi opozicije i njenih ekonomskih filozofa protiv direktnih stranih investicija. Nije teško pogoditi zašto. Građani koji ne glasaju za opoziciju treba da ostanu bez posla, da bi postali njihov politički plen. Da bi ih kupili lažnim obećanjima. Kad imaju posao i platu, ljudima se teže prodaju šarene laže. Gde će da radi narod? Gde će da rade obični ljudi koji nisu imali novca da završe studije? Gde će da rade gubitnici tranzicije? Ne mogu svi postati IT inženjeri! 

Petrović tvrdi i da je domaći biznis zapostavljen. Da ga treba podržavati. Koga? Tajkune nastale u vreme Miloševića i DOS-a, koji su opljačkali i uništili moćnu industriju iz doba socijalizma! Isti cinizam širi i Zoran Drakulić, tvrdeći da bi plate bile veće da je država podržavala domaće kompanije. Kolike su bile plate radnika Novkabela koji je kupio za nepunih 113 hiljada evra, a potom ga uništio? Svima je jasno da misli na sebe i svoje drugare iz tajkunskog kluba, nastalog u vreme DOS-a kada je opljačkana celokupna privreda. Njihov sebični uspeh propao je s propapšću politike koja ih je stvorila. Koliku korist je imala država od privatizacije? Celokupan prihod jednak je jednogodišnjem profitu stranih banaka. Privreda Srbije preživela je sankcije ali nije DOS. Srbija ne sme da razmišlja o povratku DOS-a. 

Autor je stručnjak za odnose s javnošću