РЕЗОН: Студентски протести у Енгелсовом и Лењиновом шињелу

Новосађани се последњих дана баве или мистификацијом или глорификацијом студентских протеста. Први се питају шта студенти хоће? Други тврде да су студенти најслободнији део српског друштва који има снагу да покрене друштвене промене. Иза тог еуфемизма крије се одговор на прво питање. Студенти желе да помогну политичарима опозиције да без избора дођу до власти, користећи у својој борби за „демократију” најогољенију методологију марксистичко-лењинистичког хаоса. 

Шта тврде студенти демонстранти? Да је држава отуђена од народа. Да штити владајућу номенклатуру. Да ради искључиво у њеном интересу. Да је друштво подељено на класе. Да су на једној страни припадници власти коју подржава крезуба, слабоумна и непресвећена руља, која се продаје за сендвиче и слабо плаћена радна места. А на другој грађанска елита која је, тобоже, потлачена јер не може да дође до изражаја због неразумности крезубих гласача и ауторитарности власти. Слабој опозицији одговара ширење наратива да се студенти боре за права угњетене елите. Да су најлибералнији део друштва. 

Међутим, либерализам српских студената који организују блокаде факултета заснован је на комунистичким идејама. Тачно је 140 година од изласка из штампе Енгелсове књиге „Порекло породице, приватне својине и државе” и 106 година од Лењинове „Државе и револуцијe”. Mогуће је да студенти то не знају. Но, сасвим је сигурно да знају њихови инспиратори, професори и политичари, али су их преварили да је револуција изум либералног, холивудизованог Запада. 

Ред је да им објасним. Енгелс је 1884. лансирао идеју да је држава производ непомирљивих класних супротности. Да је настала да би у корист власти спречавала конфликт економски супротстављених класа. И да је ослобођење немогуће без револуције. Енгелс и Лењин уводе термин самоактивне организације становништва, из чега је израсла идологија да класа која је у опозицији насилно мора свргнути власт, и успоставити нови, тобоже праведнији поредак. 

Студенти неће изборе. Неће их ни њихови политички савезници - странке опозиције. А ни њихови помоћници из Прогласа и других „неполитичких” организација? Зашто? С којим разлогом? Они тврде да народ није поуздан извор суверенитета. Да је већина народа заведена и корумпирана. Да на власти одржава политичку класу за коју је интересно везана. Под интересом подразумевају посао у новоотвореним фабрикама. И револуцију нуде као пут да суверенитет приграби грађанска елита, као „узвишени” део народа.

Исто то тврдили су Енгелс, Маркс и Лењин. Оспоравајући опште право гласа тврдили су да оно не може да изрази стварну вољу пролетера и спроведе је у живот. Ко је данашња грађанска елита о којој говоре студенти? Унуци и праунуци пролетера с краја 19. и почетка 20. века, који су уз помоћ револуције срушили државу, и успоставили ауторитарни комунизам. Пролетаријат је да би дошао на власт, с трона свргнуо стварну грађанску елиту, опљачкао је и сав њихов иметак поделио међу собом. Успостављен је нов друштвени поредак у ком су кроз идеолошко сито, на маргину друштва гурнути сви припадници бивше стварне грађанске класе и сеоско становништво, јер као власник земље, није пристајало на пролетерску идеологију. Деца комунизма, чији унуци данас организују студентске протесте, извела су тобожњу анитибирократску револуцију, да комунизам маскирају у демократско рухо. Тим ребрендирањем су осигурали наставак доминације своје класе и заштитили своје привилегије. Власт се крајње феудалистички пренела с оца на сина. 

Енгелс и Лењин уводе термин самоактивне организације становништва, из чега је израсла идеологија да класа која је у опозицији насилно мора свргнути власт, и успоставити нови, тобоже праведнији поредак

У међувремену, некадашња маргинализована класа обичних, пристојних људи успела је да узнапредује на друштвеној лествици. Они знају да би у случају промене политике поново били гурнути на друшвену маргину. Већина грађана, против чије изборне воље протестују студенти, сећа се да је у добу либералне транзиције остала без егзистенције, јер је тадашња политичка елита, која данас стоји иза протеста и блокада, распродала државу и приведу. И зато студенти и опозиција не траже изборе. Свесни су да огромна већина грађана жели да задржи свој економски статус, до ког су дошли захваљујући политици актуелне власти. 

Трагом својих дедова пролетера користе решења Енгелса, Маркса и Лењина. Енгелс каже да пролетаријат укида класне разлике тако што у револуцији заузима државну власт. То је доктрина парадокса. Кад ја дођем на власт онда је друштво у балансу, и власт је објективна. Кад нисам на власти, онда сам угњетен, а власт је ауторитарна. 

Управо на тим постулатима засноване су ненасилне револуције, које подржава либерални капитал ради лакшег и бржег остваривања својих економских интереса. Блокаде улица, факултета и других институција су замена за некадашње насилне комунистичке диверзије. Протести су настојање да се разједињени кристали пролетерске елите поново уједине. Да се групишу око истог циља. Тај циљ није изборни процес, јер је он недостижан. Улична револуција, кроз деструкцију нормалних токова живота, нуди идеју да се до власти, уместо снагом аргумената, може доћи силом дрскости и безобразлука. Постоји само једна ситна зачкољица. Обични, пристојни људи, који чине убедљиву већину, нису заинтересовани за такву врсту демократије. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу