РЕЗОН: Меркантилна логика класног анимозитета

Кад читам и гледам како нападају Гонцића, Лазу Ристовског, Томашевића и друге јавне личности питам се зашто је узвишена ствар подржавати опозицију, а срамотна ствар подржавати власт? Ко је написао да је једно аксиоматски боље од другог? Зашто је промоција бољшевичких идеја о колективној свести и пленумима ИН, а индивидуално одлучивање на изборима и у својој кући АУТ? Како је реафирмација комунистичке диверзије постала узвишена идеологија грађанска елите? Зашто је ружно мислити другачије? Зашто је недопустиво сматрати да је актуелна власт бољи избор од актуелне опозиције? Где то пише? У ком уџбенику, или филозофском делу о етици и моралу је љубав према опозицији наведена као мера поштења? 

Не огледају се све ствари исто у очима свих људи. Треба се пажљиво односити према чињеницама, а посебно према импресијасма појединца. Стварност је увек иста. Али није њена перцепција. Не постоји, нити може постојати исти дојам о животу. Ужитак самосталне спознаје, слободног става, личних закључака, које организатори протеста тако жустро траже за себе, не могу оспорити, а још мање забранити другима. 

Сваки човек може да воли шта год жели, и навија за кога год хоће. Да одмах рашчистимо једну ствар. Напади на људе који подржавају власт нису принципијелне природе - да се увек буде против власти, ко год да је обнаша. Овде је у питању подршка једној политичкој групацији, било да је власт или опозиција. Од 2000. до 2012. на власти је била данашња опозиција. И нико од интелектулаца, НВО сектора, глумаца, спортиста, уметника, који су данас најоштрији критичари власти, није ни реч рекао против тадашњег режима. А није да нису имали разлога. Многи од оних који критикују данашњу власт која није затворила ниједну, али је отворила више од 260 фабрика, и запослила око пола милиона људи, били су с радошћу министри у владама које су без посла оставиле 800.000 људи. Које су затвориле све фабрике. Које су опљачкале државу и све што су могле. Али, упркос томе, сматрали су да је импресивна вредност подржавати такву власт. Бити њен део. И миљеник. А срамотно је било подржавати опозицију која је тврдила да власт уништава земљу, краде и богати се. 

Кад су данашњи опозиционари били власт, кад би разговарали с грађанином, лагали су га с осмехом. Подилазили му. Ласкали. Грлили га. Тапшали по рамену. И док се човек окрене схвати да нема ни новчаник, ни сат, ни каиш, ни џепове. Све је нес-тало. Уз осмех. Сада исти људи који су подржавали бившу власт која је униш-тила државу, напа-дају садашњу власт зато што ради су-протно - отвара фа-брике и запош-љава људе. И што је буџет за културу увећан са 7 на 17,8 милијарди. Што су давања за филм са 90 милиона повећана на око 1,1 милијарди динара. 

Након зрелог разматрања намеће се закључак да није у питању побуна зато што власт не развија земљу. У питању је класни анимозитет. Бившој комунистичкој елити, преобученој у демократско рухо, смета што је некад запостављена класа обичних људи успела да се уздигне до позиције да самостално одлучује о својој судбини.   

Има много људи који ће тврдити да сам острашћени заштитник корумпираног режима ком су руке крваве. Радо бих на било којој телевизији, а још радије на суду, укрстио аргументе са њима. И питао их, зашто би подржавање Миливојевића или Ђиласа било велики демократски, људски, етички и морални квалитет, а ужасна срамота подржавања Вучића? Зашто је паметно и пожељно подржавати по-литику која је уништила Србију? То је само у једној мери ствар стила и ствар личног избора. Политика је мерљива и упоредива де-латност. Вучићеви резултати у свим сегментима су бољи од резултата његових опонената. Шта год се упоређује. Од економије, до улагања у културу и образовање, и подршку породици и младима. Рећи ће да је аутократа који је угушио демократију. Ја памтим да је пре 2012. само Грађански лист, који сам уређивао, смео да пише против тадашњег режима. Да су нам претили. Да су нас хапсили, и на крају угасили кад смо објавили да је Демократска странка уништила војску. 

Како нико није шиканирао Лечића, Воју Брајовића, Небојшу Брадића кад су били министри културе? И то у много горе време по културу и економију. Кад су продати биоскопи. Издавачке куће. Сви локални медији. Кад су књижаре претворене у кафане и продавнице обуће. Њихов политички ангажман у најгорем добу по Србију и Србе цењен је као изузетна изврсност. Као неприкосновена узвишеност. Не замерам студентима. Они се не сећају како је изгледала Србија до 2012. И зато могу да их варају. 

Није ту реч о заштити демократских и културних вредности. Морала или етике. То је фундаментална меркантилна прагматичност. Кад би им неко поудио да буду управници, директори и министри оберучке би прихватили. И ту је проблем, знају да им нико неће понудити. И зато шиканирају колеге којима је понуђено оно што су сматрали да једино и искључиво њима припада. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу