РЕЗОН: Менаџмент терора

Терор је употреба насиља и застрашивања у политичке сврхе. Бављење политиком ради изазивања криза је менаџмент терора. Ако је било ко сумњао, више не мора. Опозиција је најпоузданији играч власти. Већина из незнања, а један мањи број са намером. Све што нису требали да ураде након трагичне несреће 1. новембра урадили су. А све што је требало да ураде пропустили су. Нећу их учити како да исправе своје пропусте, њима нема помоћи. Али, грађани заслужују да у магли подвала и подметачина разаберу истину. 

Највећи број опозиционара на подржава Вучића директно. Блокаде улица. Туче. Сукоби. Покушаји упада у институције. Претње насиљем, или окупацијом Прокопа и обустављањем саобраћаја на брзој прузи Београд - Нови Сад, звуче као идеје које би могао да смисли само неко ко жели да протести пропадну. 

И захтев за разрешње Милана Ђурића био је врло неителигентан политички потез. Та бесмислена оптужница, коју су срицали у свом револуциноарном заносу, само је ојачала СНС. И то до те мере да чак ни сви њихови одборници нису подржали тај захтев. Од 32 одборника опозиције који су захтевали разрешење, петоро није гласало, а двоје је пружило подршку Ђурићу. И онда су свој потез покушали да анулирају упадом у Скупштину и разбијањем гласачке кутије. Тиме су консолидовали и ојачали власт, а себе урушили. Оголили су своју насилну природу. И своје стварне намере. Никад није ни била идеја да се о Ђурићу мирно расправља и гласа, већ да се Скупштина града окупира изнутра. Да се полиција изазове да узврати, и да се онда власт оптужи за насиље. Тај инжењеринг застрашивања грађана могао је да донесе само то што је донео - огољено расуло. На блокадама улица и протестима нема обичних грађана. Само политичари и активисти. А и њих је све мање. 

Стручњаци за субверзију би на случају српске опозиције написали нове уџбенике. Нова капитална дела. Ја то никад не бих помислио, али Роже Микиели би, кад би могао да анализира српску стварност, рекао да је Горан Јешић играч власти. Вучићев човек. Све што је урадио и рекао иде њему у прилог. Волков би упозорио да се монтажа, да би била успешна, заснива на парадоксу. Да би агент утицаја био прихваћен као аутентичан, мора бити жртвован, па ослобођен, да би јавност доживела катарзу. Сефтон Делмер би се зачудио откуд код оноликог центра Новог Сада Јешић код СНП-а, баш у тренутку кад полиција у цивилу хапси неког непознатог лика, да га он одбрани? Прича о бициклу и судбини, звучи као бајка. Како то да Јешић, као истакнути члан Отпора, и особа која лично познаје Срђу Поповића и све његове сарднике, и који напамет зна сва правила ненасилне борбе за изазивање криза, може да не зна да се учесници не смеју служити насиљем? Да не смеју бити агресивни? Да ни по коју цену не смеју компромитовати основни циљ протеста?

Де Сосир би питао с којим комуникацијским циљем је у ТВ програму признао да тог дана није био најурачунљивији? Зашто је обелоданио план упада у Скупштину града, ноћ уочи седнице? С којим циљем је најавио борбу за отцепљење Војводине? Орвел би закључио да је опозиција одабрала погрешног вођу, јер је деструкција мера његовог карактера. Речник који користи, и акције које предлаже су у директној супротности са сензибилитетом левих либерала. И правилима ненасилне борбе. Поготово леволибералне елите, али и свих пристојних грађана. Они се гнушају ружних речи. Уличног жаргона. Насилничке лексике и семантике. То је можда могло да буде светлост на сокацима провинцијског хоризонта, али на булеварима Новог Сада и Београда, и бљештавилу скупог ТВ програма, све те опскурне фразе звуче отрцано и дестимулативно. Елоквенција је уметност пристојних људи. Багра, хуље, криминалци, корумпирана банда, злотвори, убице, мафијашки клан, силеџије, ништарије, пропалице, нису вокабулар који преферирају.

Ако је опозициони модус операнди заснован на репризи акција деведесетих то нису нимало корисне идеје. Стварност није иста. У Милошевићево време људи су живели у рату. Под санкцијама. И једва су састављали крај с крајем. Данас имају највише пара од Титове смрти. Тешко их је подстаћи на акцију истим, излизаним причама о ослобађању институција и заробљеној демократији. 

Удобност и ужитак су главни императиви просечног човека. Не патња. Не сукоби. Не блокаде. Не неизвесност. О томе пише и Ле Бон у својим делима. Он каже да је моћ речи велика, али само ако су паметно изабране. Претеће поруке нису чаробни еликсир побуне. Више су опасни отров. Суморне и мрачне речи, повезане с насилним акцијама не могу бити схваћене и доживљене као светлост. Оне шире само сумњу. Мрак. И страх. Људи не желе да се плаше. Они су склонији политици бодрости и оптимизма, него манији дефетизма. 

Мали је број људи чија је интелигенција још увек изразито варварска. Мало њих жели да живи у оклопима и да са страхом мисли о сутрашњем дану. Занемарљив број грађана беспризорно извртање чињеница прихвата као аутентично тумачање. Готово нико не мисли да је насиље добро. И нико не прихвата обману да је насиље допуштено, јер тобоже има неки племенити циљ. То што опозиција зове бакљама слободе заправо су пламенови терора. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе с јавношћу