REZON: Merkantilna logika klasnog animoziteta

Kad čitam i gledam kako napadaju Goncića, Lazu Ristovskog, Tomaševića i druge javne ličnosti pitam se zašto je uzvišena stvar podržavati opoziciju, a sramotna stvar podržavati vlast? Ko je napisao da je jedno aksiomatski bolje od drugog? Zašto je promocija boljševičkih ideja o kolektivnoj svesti i plenumima IN, a individualno odlučivanje na izborima i u svojoj kući AUT? Kako je reafirmacija komunističke diverzije postala uzvišena ideologija građanska elite? Zašto je ružno misliti drugačije? Zašto je nedopustivo smatrati da je aktuelna vlast bolji izbor od aktuelne opozicije? Gde to piše? U kom udžbeniku, ili filozofskom delu o etici i moralu je ljubav prema opoziciji navedena kao mera poštenja? 

Ne ogledaju se sve stvari isto u očima svih ljudi. Treba se pažljivo odnositi prema činjenicama, a posebno prema impresijasma pojedinca. Stvarnost je uvek ista. Ali nije njena percepcija. Ne postoji, niti može postojati isti dojam o životu. Užitak samostalne spoznaje, slobodnog stava, ličnih zaključaka, koje organizatori protesta tako žustro traže za sebe, ne mogu osporiti, a još manje zabraniti drugima. 

Svaki čovek može da voli šta god želi, i navija za koga god hoće. Da odmah raščistimo jednu stvar. Napadi na ljude koji podržavaju vlast nisu principijelne prirode - da se uvek bude protiv vlasti, ko god da je obnaša. Ovde je u pitanju podrška jednoj političkoj grupaciji, bilo da je vlast ili opozicija. Od 2000. do 2012. na vlasti je bila današnja opozicija. I niko od intelektulaca, NVO sektora, glumaca, sportista, umetnika, koji su danas najoštriji kritičari vlasti, nije ni reč rekao protiv tadašnjeg režima. A nije da nisu imali razloga. Mnogi od onih koji kritikuju današnju vlast koja nije zatvorila nijednu, ali je otvorila više od 260 fabrika, i zaposlila oko pola miliona ljudi, bili su s radošću ministri u vladama koje su bez posla ostavile 800.000 ljudi. Koje su zatvorile sve fabrike. Koje su opljačkale državu i sve što su mogle. Ali, uprkos tome, smatrali su da je impresivna vrednost podržavati takvu vlast. Biti njen deo. I miljenik. A sramotno je bilo podržavati opoziciju koja je tvrdila da vlast uništava zemlju, krade i bogati se. 

Kad su današnji opozicionari bili vlast, kad bi razgovarali s građaninom, lagali su ga s osmehom. Podilazili mu. Laskali. Grlili ga. Tapšali po ramenu. I dok se čovek okrene shvati da nema ni novčanik, ni sat, ni kaiš, ni džepove. Sve je nes-talo. Uz osmeh. Sada isti ljudi koji su podržavali bivšu vlast koja je uniš-tila državu, napa-daju sadašnju vlast zato što radi su-protno - otvara fa-brike i zapoš-ljava ljude. I što je budžet za kulturu uvećan sa 7 na 17,8 milijardi. Što su davanja za film sa 90 miliona povećana na oko 1,1 milijardi dinara. 

Nakon zrelog razmatranja nameće se zaključak da nije u pitanju pobuna zato što vlast ne razvija zemlju. U pitanju je klasni animozitet. Bivšoj komunističkoj eliti, preobučenoj u demokratsko ruho, smeta što je nekad zapostavljena klasa običnih ljudi uspela da se uzdigne do pozicije da samostalno odlučuje o svojoj sudbini.   

Ima mnogo ljudi koji će tvrditi da sam ostrašćeni zaštitnik korumpiranog režima kom su ruke krvave. Rado bih na bilo kojoj televiziji, a još radije na sudu, ukrstio argumente sa njima. I pitao ih, zašto bi podržavanje Milivojevića ili Đilasa bilo veliki demokratski, ljudski, etički i moralni kvalitet, a užasna sramota podržavanja Vučića? Zašto je pametno i poželjno podržavati po-litiku koja je uništila Srbiju? To je samo u jednoj meri stvar stila i stvar ličnog izbora. Politika je merljiva i uporediva de-latnost. Vučićevi rezultati u svim segmentima su bolji od rezultata njegovih oponenata. Šta god se upoređuje. Od ekonomije, do ulaganja u kulturu i obrazovanje, i podršku porodici i mladima. Reći će da je autokrata koji je ugušio demokratiju. Ja pamtim da je pre 2012. samo Građanski list, koji sam uređivao, smeo da piše protiv tadašnjeg režima. Da su nam pretili. Da su nas hapsili, i na kraju ugasili kad smo objavili da je Demokratska stranka uništila vojsku. 

Kako niko nije šikanirao Lečića, Voju Brajovića, Nebojšu Bradića kad su bili ministri kulture? I to u mnogo gore vreme po kulturu i ekonomiju. Kad su prodati bioskopi. Izdavačke kuće. Svi lokalni mediji. Kad su knjižare pretvorene u kafane i prodavnice obuće. Njihov politički angažman u najgorem dobu po Srbiju i Srbe cenjen je kao izuzetna izvrsnost. Kao neprikosnovena uzvišenost. Ne zameram studentima. Oni se ne sećaju kako je izgledala Srbija do 2012. I zato mogu da ih varaju. 

Nije tu reč o zaštiti demokratskih i kulturnih vrednosti. Morala ili etike. To je fundamentalna merkantilna pragmatičnost. Kad bi im neko poudio da budu upravnici, direktori i ministri oberučke bi prihvatili. I tu je problem, znaju da im niko neće ponuditi. I zato šikaniraju kolege kojima je ponuđeno ono što su smatrali da jedino i isključivo njima pripada. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose s javnošću