DNEVNIK U RAVNJU Ovde su se nekad junaci poput Zeke Buljubaše tukli s Turcima, a danas kuću možete da kupite za cenu polovnog automobila

– Ravnje je najmlađe selo u ovom kraju – priča nam Bančević, ponosno predstavljajući Spomen-sobu koja je 2015. otvorena u centru sela, a u kojoj je detaljno predstavljena (foto)dokumentacija o svemu što se o mestu moglo naći.

Trenutno u selu živi oko 600 ljudi, dok naši sagovornici tvrde da ih je nekad bilo i 2.000, kao što i u osnovnoj školi „Dobrosav Radosavljević – Narod” ima do 50 đaka, a starije generacije pamte da ih je bilo više od 300.

– Kod nas kuće mogu da se kupe i za po 6.000 evra, nema ko da živi u njima, a ljudi samo gledaju da odu u grad, a kad se odsele, onda ih pitam kako im je, pa samo kukaju kako je sve skupo – veli Martinović. – Meni je lepo u selu jer imam dosta godina, a i kad mi „dođe u glavu”, ja odem u Sremsku Mitrovicu, Šid, Novi Sad, igram tenis, popijem kafu s drugarima... Ali ovo je budućnost, ovde je sve lepo, zato i ima onih koji traže da kupe kuću u Ravnju. A osim što odlaze u gradove, naši meštani idu i u Austriju, Nemačku, nešto malo u Švajcarsku.

Bančević tvrdi da je svemu tome doprinelo to što se filozofija ljudi izmenila. 

– Nekad je svaka kuća imala kravu, uzgajala se paprika, sad je toga sve manje – navodi pesnik u penziji. – Nekad smo imali i pašnjake, ali je komasacijom 1983. godine to sve pretvoreno u obradivo zemljište. Sad od stoke imamo svinje i ovce, a ljudi ratare kukuruz, pšenicu, soju. Imamo i nešto povrtara i voćara, ali ne možeš da uđeš u nešto ako nemaš tržište. Imamo ljude koji su povadili svoje voćnjake.

Oni koji su zaposleni u okolnim mestima, takođe se bave poljoprivredom, ali tek toliko da dopune kućni budžet. Ali sve se izmenilo u životu na selu... Jest’ da se deca još uvek (koliko-toliko) javljaju starijima na ulici, ali se sve ređe viđaju bake i deke kako sede na klupi na šoru.

– Ko se naučio na mekano, više ga ne zanima selo. Težak je seljački život – tvrdi Bančević.

Ipak, oni koji su verni svom Ravnju, imaju razloga i da ostanu. Trenutni predsednik Saveta Mesne zajednice Radmilo Budečević, uz podršku aktuelnog gradonačelnika Sremske Mitrovice Branislava Nedimovića, uspeo je mnogo da uloži u selo. Tako su sređeni objekti mesne zajednice, ambulante, Spomen-sobe na kojoj je i slikar Slobodan Topalović naslikao mural...

– Pre četiri godine smo dobili crkvu posvećenu Svetom caru Konstantinu i carici Jeleni, to nam je slava, a na zidu u porti je s jedne strane oslikan Boj na Ravnju, a s druge Nemanjići sa svojim zadužbinama – ponosan je Martinović, koji fakat uživa u tom ambijentu kada ga održava. – Ali ima nešto što mi smeta i što je problem, a o čemu niko neće da priča, jer se boji. Krov osnovne škole je u jako lošem stanju i prokišnjava, a zamenili su samo jedan deo! Fotografišite to, pa neka vide šta su uradili.

Tekst i foto: Lea Radlovački

Gde beše prekretnica Prvog srpskog ustanka, tu niče selo

Boj na Ravnju bila je jedna od bitaka-prekretnica koja je označila slom Prvog srpskog ustanka (1804-1813). S namerom da prodre do Šapca, turska vojska sačinjena od ratnika iz Bosne, brojne konjice i artiljerije, a uz podršku francuskih ratnika i inženjera, pokušavala je 17 dana da probije šanac. 

Budući da je Karađorđe uspostavio odbrambenu liniju upravo u delu Cer-Kitog-Ravnje, ustaničke snage su predvodili Prota Mateja Nenadović, Stojan Čupić, jedan od najvažnijih ličnosti Zeka Buljubaša i drugi, uspešno su zadržavali turske prodore koji su išli pored Save. Srpska vojska je iskopala niz malih šančeva u kojima je dočekivala protivnika, da bi po dolasku Miloša Obrenovića, u Ravnju napravili i veliki šanac između reke i Zasavice.

Prema dostupnim podacima na internetu, na Ravnju se okupilo oko 3.000 ustanika sa oko pet topova, dok je turska vojska brojala pet puta više ratnika. Predanja kažu da je šanac Turcima predstavljao veliki problem, pa su komandanti svoju pešadiju napijali rakijom kako bi ih ohrabrili da jurišaju i mrtvi ispune rov, a ostatak vojske preko njih ušao u šanac. Čak je i Vuk Karadžić zapisao da su se Turci toliko približili šancu „da su se sa Srbima mogli tući sabljama, jataganima i kukama im otimati barjake”.

Poslednjeg dana borbe – 17. septembra 1813. godine – „na scenu” stupaju Zeka Buljubaša i njegovi „golaći”, hvatajući se u koštac s neprijateljem, da bi svi ustanici, zajedno sa komandantom, izginuli.

Danas u Ravnju u Ulici Zeke Buljubaše nalazi se prikaz šanca uz koji je do skora bila i drvena skulptura heroja kojim se meštani posebno ponose.

Kada je reč o nazivu sela, veruje se da je u blizini bio turski čardak koji se zvao „Ravanj”.