(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ВАСА ПУШИБРК, ЧЛАН ЛЕГЕНДАРНЕ, ПРВЕ ШАМПИОНСКЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ ФК ВОЈВОДИНА Несуђени пијаниста није одолео „буба-мари”
Било је то давно, далеке 1966. године, када су фудбалери Војводине, мимо очекивања тадашњих поклоника „најважније споредне ствари на свету“, успели да у Нови Сад донесу прву титулу првака велике Југославије.
Од тада су прохујале деценије, највећи број ондашњих играча преселио се у неки други универзум, а један од оних који и данас чувају драге и прелепе успомене на та дане, јесте наш саговорник, ускоро 80-годишњи дипломирани географ Васа Пушибрк.
- Рођен сам, у Новом Саду, одмах по завршетку Другог светског рата, дакле 1945. године – своја сећања почео је да казује Пушибрк. – Најранија успомене вежу ме за улицу Змај Огњена Вука, на Роткварији, где је моја породица имала кућу. Некада је то била градска периферија, а моја улица наслањала се на Улицу Краљевића Марка, у којој смо се ми, деца, свакодневно играли. Ту смо имали наше пољанче, на којем смо свакодневно играли фудбал, јер је он био једина права ствар за нас, пошто су у околини живели и припадници радничке класе, пољопривредници са коњима и запрежним колима, али и интелигенција.
Прве утакмице играли - боси
Фрања Хирман је селектирао екипу која је играла у предиграма првом тиму на „правом“ стадиону Војводине. „Били смо учесници сусрета великана нашег клуба и посебно задовољство било нам је што смо могли да истрчимо на траву. Војводина је, захваљујући дивним људима који су о њој водили рачуна, увек била позната по прелепој травнатој подлози, а ми смо наше утакмице играли – боси“.
Ривали Гаринча и Манга
Још Васа није био пунолетан, када је потписао први уговор са „старом дамом“. „Стицајем околности, тада је Војводина довела Дуганџију из загребачког Динама и Вернера, из Белог Манасира, који су играли на мојој, позицији левог крила. Клуб је упао у кризу, па су људи из управе решили да шансу пруже својим младим играчима. То се дешавало крајем 1962. године, а ја сам своју шансу искористио и почео да играм за први тим. Наступали смо на значајним међународним турнирима и сећам се, 1963. године, били смо на такмичењу у Фиренци, где су, поред домаћина и нас, играли и бразилски тимови Ботафого и Палмеирас. Као млад играч, играо сам против славног Гаринче, светске легенде, односно голмана Манге, којем сам дао гол из пенала, пошто је сусрет завршен нерешено. Све то представљало ми је још већи мотив да успем“.
У крају који је био богат децом, дакле, фудбал је био преокупација за дечачиће жељне игре.
- По читав дан проводили смо напољу, а главна храна била нам је хлеба, масти и алеве паприке. Но, моја мајка била је доста амбициозна жена и њена жеља била је да се бавим музиком. И купила ми је прави бечки клавир с металном конструкцијом, марке „Штингл“, па ме је, у договору с комшијом Илијом Врсајковим, професором музике, уписала у музичку школу. Некако сам успео да завршим две године тамо, али сам у трећем разреду, уместо на клавир и солфеђо, ишао да играм фудбал на пољанчету. Стварно је код мене била изражена велика љубав према том спорту и загрејао сам се за њега.
Често су фудбалски талентована деца, међу њима и Васа, одлазила на помоћни терен ФК Војводина, где је селекцију правио познати Фрањо Хирман, тада тренер у новосадском клубу.
- Иза стадиона тада је била пруга, а преко пута ондашње железничке станице налазио се фудбалски терен, који је био насут црном шљаком. На њему смо играли, падали, дерали колена, били гарави, али је то за нас представљало задовољство. Чика Фрања је изабрао нас неколико, који смо, по њему, били талентованији од осталих, да почнемо да тренирамо с пионирима у Воши. Тада је на сцени била чувена златна генерација коју је водио Бане Секулић, са Бошковим, Крстићем, Рајковим, Веселиновићем, Миловановим и голманом Лазаром Васићем, од којих су неки били н светска класа. У то време, желео сам да постанем голман, баш као Васић, али по својој грађи нисам испуњавао услове за чувара мреже.
У време када је требало да пређе у Вошин подмладак, уписивао је Васа и средњу школу, Његови родитељи решили су да похађа гимназију „Јован Јовановић Змај“.
- Отежавајућа околност била је у томе што директор гимназије, презивао се Радовић, тога се сећам, није дозвољавао да с Војводином идемо на турнире у Италију и Аустрију. Стога нас је, после другог разреда, управа клуба пребацила у гимназију „Моша Пијаде“ у Футошкој улици, где нас је директорка Елза Стокин пуштала да идемо када имамо фудбалске обавезе.
Прва шампионска генерација
Титулу првака СФР Југославије 1966. године, за Војводину су освојили: Илија Пантелић, Бранислав Вељковић, Жарко Николић, Стеван Секереш, Ивица Брзић, Младен Вучинић, Стеван Нештицки, Димитрије Радовић, Тонче Стамевски, Рајко Алексић, Силвестер Такач, Васа Пушибрк, Владимир Савић, Добривоје Тривић, Ђорђе Павлић, Радивој Радосав, Адолф Ламби, Вељко Алексић, Ђорђе Милић, Драган Сурдучки и Анђелко Маринковић. Тренер је био Бранко Станковић.
Ствари су се брзо одвијале, уследио је прелазак у први тим, а онда и његов узлет, да би, 1966. године, генерација Илије Пантелића, Жарета Николића, Ивице Брзића, Добривоја Тривића, Силвестера Такача, Мике Радосава, Васе Пушибрка и осталих сјајних играча, донела прву шампионску титулу у град ушушкан испод Петроварадинске тврђаве, на десној обали Дунава.
- Иако су у златној генерацији неки играчи освајали и олимпијске медаље, попут Крстића, док је Бошков играо за репрезентацију света, та сјајна екипа није успела да стигне до титуле шампиона Југославије. Све те величине су нас, док смо били деца, бодриле да истрајемо и постанемо професионалци, а ми смо то заиста и учинили и стигли до трона. Клуб су преузели озбиљни људи, за тренера је дошао Бранко Станковић, а директор је био Вујадин Бошков. Станковић је наметнуо спартански систем рада, у којем смо, на физичком плану, постали доминантни. На то смо додали техничко знање које смо стицали са Хирманом и Радомиром Крстићем у млађим категоријама, па смо све то умели да покажемо. После убитачних летњих припрема на Панонији, побеђивали смо Звезду и Партизан у Београду. Схватили смо да можемо да будемо најбољи по завршетку јесење полусезоне, када смо били на првом месту, са значајном бодовном предношћу.
Да се спрема нешто велико, осетило се и по броју гледалаца на новосадском стадиону.
- Гледало нас је увек између 5.000 и 10.000 на свакој утакмици. То нам је уливало додатни мотив. Одиграо сам у тој сезони све утакмице, постигао неколико голова, а доста погодака пало је после мојих центаршутева с леве, односно Такача, с десне. Ђорђе Павлић, који је дошао из Руме, био је центарфор, физички јак, као одваљен од брега. Добривоје Тривић и Влада Савић су били у вези, Илија Пантелић давао нам је невероватну сигурност у одбрани и титула је постала заиста наша. Нови Сад је у то време живео за фудбал и суграђани су нас посебно уважавали, а, рецимо, ја сам у Роткварији имао своју групу навијача, који су редовно долазили да навијају - и за Војводину, и за мене.
Однос родитеља
Васа Пушибрк се сећа да је, у време његовог школовања, Нови Сад имао испод 200.000 становника, али да је база фудбалских талената била велика. „Данас, када се број становника дуплирао, не примећујем да је база дечака нарасла у односу на то повећање. Наши родитељи нису ни знали када имамо тренинге, а камо ли да су нас на њих водили, као што то данас чине очеви и мајке“.
Уследили су потом и легендарни наступи у Купу шампиона...
- Прво смо у двомечу елиминисали бечку Адмиру, а онда су нас чекали окршаји с Атлетиком из Мадрида. Станковић и Бошков су сјајно водили екипу, није било пуно „бабица“, као што су више од две деценије касније, чинили Љупко Петровић и Миша Косановић. Елем, Атлетико смо победили у Новом Саду са 3:1, када је Пантелић био стрелац из игре, пошто му је голман најпре зауставио шут са 11 метара. У реваншу, у Мадриду, изгубили смо с 2:0, а онда је било приче о томе да ћемо трећу утакмицу да одиграмо, мислим, у Холандији. Међутим, Шпанци су нам платили боравак од недељу дана у Мадриду, а у „мајсторици“ смо славили са 3:2, голом Такача у надокнади времена, и прошли у четвртфинале. Настала је еуфорија, шпанска публика била је у шоку, а код куће смо наишли на феноменални дочек. Пред препуним Тргом слободе у Новом Саду приређено на је истинско славље. Били смо хероји града...
Играње за Троа и крај каријере
Пушибрк је повредио менискус у првенственој утакмици с Хајдуком, после које отишшао на операцију и рехабиоитацију од шест месеци. За то време стигле су неке нове снаге у Војводину, па је решио да оде у иностранство и потпише двогодишњи уговор са фарнцуским друголигашем Троа. „Желео сам да зарадим неки новац, па сам једну полусезону провео у Црвенки, с којом сам ушао у Прву лигу, а онда сам отишао у Француску. У утакмици с Данкерком, противнички фудбалер ме је погодио у лево, већ оперисано колено, уследио је нови хируршки захват и крај каријере у 29. години“.
У четвртфиналу, чекао је Војводину још један тежак испит, у виду дуела са Селтиком из Глазгова.
- Пред ту утакмицу, лош потез управе и директора Бошкова: продали су Такача после Мадрида, који је прешао у француски Рен. Он је био наш голгетер, кључни играч, чиме је екипа добила сасвим другачију физиономију. Истина, од тог трансфера, подигнута су два рефлектора на нашем стадиону. Нажалост, после трећег сусрета с Атлетиком, по завршетку, сукобио сам се са шпанским играчем Уфартеом који ме је с леђа ударио, а судија ми је показао црвени картон, тако да нисам могао да будем у саставу за Шкотланђане. Сећам се да је на нашем стадиону било толико гледалаца, да су неки од њих, у гроздовима, висили са рефлекторских стубова. Победили смо голом Милана Станића, а у ревaншу смо имали позитиван резултат до последњих тренутака. Сусрет се играо пред 80.000 гледалаца и никада у каријери нисам имао прилику да играм у таквом амбијенту. Судија је продужио сусрет, а Селтик је, после корнера, главом постигао гол и избацио нас из даљег такмичења. Испало је да смо изгубили од будућег првака Европе, којем смо пружили велики отпор, а којем је подршку пружао и чувени глумац Шон Конери – присетио се Васа Пушибрк, који је фудбалску каријеру завршио у 29. години, због повреде, чиме је започео и део живота током којег је радио у туризму, па у маркетингу Спенса, а на крају се бавио и приватним послом у продаји медицинских помагала, где је дочекао и пензију. Данас живи у Лединцима, отац је две ћерке и има петоро унучади.
Александар Предојевић
