(НЕ)ЗАБОРАВЉЕНИ: ОЛГА ГЕРЕ ПУЛИЋ, НАША ПРВА АТЛЕТИЧАРКА ОСВАЈАЧИЦА ЕВРОПСКЕ МЕДАЉЕ Због комшинице „осуђена” на сребрна одличја
Замишљајући да корачамо кроз ходнике времена, јер ове наше приче представљају управо такав пут, наишли смо на “путоказ” који нас је одвео ка вратима Новосађанке Олге Гере-Пулић, некада сјајне скакачице увис.
И данас витална 82-годишњакиња, без икаквих проблема, пристала је да евоцира успомене на неко давно прошло, спортско и не само такво време, када је била у југословенском, европском и, слободно можемо то да приметимо, светском врху у атрактивној атлетској дисциплини и када је, као од шале, рушила државне рекорде и освајала вредне медаље, због којих је заслужила и национално признање.
- Рођена сам 27. септембра 1942. године у Новом Саду, у близини стадиона Војводине, у данашњој улици Браће Рибникар - почела је госпођа Гере-Пулић. – Ишла сам у основну школу “Васа Стајић” и, да будем искрена, спорт ме баш и није тада интересовао. Тек у школи сам показала прве знаке атлетског талента, јер сам победила на међушколском такмичењу у скоку увис на Ђачком игралишту. Мој наставник фискултуре био је тренер рукометашица Војводине, па ме је, 1956. године, уврстио у тим, у којем сам била голманка. Наредне године опет сам победила на такмичењу у скоку увис, савладавши висину од 146 цм, када ми је пришао један тренер из АК Војводина и питао ме да ли желим да тренирам атлетику. Било ми је то близу, отишла сам на стадион и током неколико наредних месеци тренирала сам сама, без тренера.
Два признања „Дневника”
Два пута је наша саговоница, у традиционалној „Дневниковој“ анкети, била проглашавана за најбољу спортисткињу Војводине. „Први пут ми је Дневников пехар припао 1958. године и ту фотографију и данас чувам урамљену у соби. Било ми је то веома драго признање, баш као и оно које сам добила 1962, после освајања сребрне медаље на Првенству Европе у Београду”.
У тим годинама “краљица спортова” била је у повоју, па не чуди таква ситуација.
- Радила сам с групом пионирки, имала сам само 14 и по година, да би ми, после неког времена, пришао Јован Драгосавац, који се вратио из Енглеске и предложио ми да постане мој тренер. Тако је почела наша сарадња, 1957. године… Скакала сам “хорајн” стилом - иако су тада већ сви користили „стредл” - истим оним којим је то чинила и славна Фани Бланкерс-Кун, која је 1948. победила на Европском првенству. Драгосавац ме је саветовао, мало ми помогао у техници и то је било – то. У то време волела сам да читам и да се играм на улици, али је, ето, атлетика просто ушетала у мој живот.
Како то обично бива, ствари су почеле да се нижу неким властитим темпом, па је, 1958. године, Олга имала и прво велико такмичење.
- Тада нису постала јуниорска првенства, већ само сениорска, па сам у фебруару отишла у Загреб, на такмичење у сали и поставила државни рекорд. У мају је, у Новом Саду, било неко надметање, на којем је скакала и ондашња рекордерка Маша Стануловић, чији најбољи резултат је износио 159 цм. Иако су се сви сјатили око ње, ту мислим и на новинаре, који су веровали да ће да обори рекорд, она у томе није успела, али ја јесам. Прекочила сам висину од 160 цм, постала рекордерка, са само 15,5 година, што ми је омогућило да одем на Европско првенство у Стокхолму, где сам била најмлађа чланица наше репрезентације. Тамо сам упознала Јоланду Балаш из суседне Румуније, светску рекордерку, која је већ у то време прескочила, мислим, 191 цм, а била је тамо и Рускиња Ченчикова. У финалу сам освојила девето место, што је, сам по себи, био огроман успех и показатељ да имам таленат за веће домете.
Ангелина и Адриана праве наследнице
Данашње младе звезде српске атлетика, Ангелина Топић и Адриана Вилагош, током последњих година бележе све вредније резултате и освјајају медаље на највећим такмичењима. Олга помно прати њихов развојни пут. „Ангелина је освојила сребро на Европском првенству, млада је и има атлетски педигре. Познајем њеног оца Драгутина и мислим да ће тек да остварује добре резултате, под условом да настави с правим развојем. Добро скаче, личи ми помало на мене: хладнокрвна је на скакалишту, ментално је спремна и верујем да ће ускоро успети да прескочи два метра. Она и Адриана Вилагош су изузетно талентоване и представљају сјајну будућност за нашу атлетику”.
Сваке године биле су организоване Балканијаде, које су тада биле јако и респектабилно такмичење.
- Током готово читаве моје каријере, пратила сам Јоланду, а она је била непобедива. Вечито сам освајала друга места и осам година заредом припадале су ми сребрне медаље на Балканијадама. Тек 1966. године, на ЕП у Будимпешти, уведен је хормонски тест и она се није појавила, па сам, напокон, освојила златну медаљу на шампионату нашег полуострва, који је одржан у Сарајеву.
Занимљиво је то што је Олга Гере-Пулић најбоља остварења бележила у парним годинама, док су оне непарне доносиле периоде благе стагнације.
- То је заиста занимљива чињеница. Између 1958. и 1962. године, осам пута сам обарала државни рекорд. У међувремену, 1960. године била сам учесница Олимпијаде у Риму, поново најмлађа у нашем тиму и тамо сам освојила позицију између деветог и 13. места, прескочивши 165 цм у финалу. У животу сам прихватала ствари некако нормално, па нисам била узбуђена, нити еуфорична због тога што се такмичим на највећем спортском догађају.
У знаку броја осам
Осам пута била је наша саговорница првакиња Југославије, а у исто толико наврата обарала је државне рекорде. Свему томе ваља додати и осам вицешампионских титула на Балканијадама, с тим да је из, из деветог покушаја, стигла и до златног одличја. Каријеру јој је, дакле, обележио број осам.
Европско првенство 1962. године, одржано је на Стадиону ЈНА у Београду, а на њему је висашица из Новог Сада остварила највећи успех у каријери, освојивши сребрну медаљу, прву у историји за југословенске атлетичарке.
- Од октобра 1961. године, преселила сам се у спортски центар у Кошутњаку, у Београду, где сам тренирала на ДИФ-у, припремајући се за тај догађај. Радила сам с тренерима репрезентације Југославије, иако услови нису били ни приближно такви какве данас имају спортисти. Примера ради, скакали смо на стази од шљаке, а скок нам се завршавао у песку, а не на струњачама. Први пут сам на тартан стази и на сунђере скакала тек пред крај каријере, 1968. године. Услови су били језиви и било је ситуација када бих се поштено угрувала после неког скока, али, такво је време било. Елем, на ЕП сам скочила 176 цм, што је био трећи најбољи скок у свету, поправила национални рекорд и стигла до сребрне медаље. Победила је Балашова, с прескочених 181 цм, а ја сам покушала и на висини од 179 цм, али је узбуђење учинило своје. Данас, када се тога сетим, можда сам имала и тај скок у ногама, али препуно гледалиште је експлодирало када сам стигла до медаље и, једноставно, даље није ишло. Била је то једина медаља за Југославију на том првенству, а некако се није очекивало да ћу баш ја да је освојим.
Следећа станица биле су ОИ у Токију, 1964. године.
- Иако сам увек била прилично смирена, у Јапану сам ипак била помало узбуђена, због укупне атмосфере, прелепе организације и свега другог. У финалу сам освојила седмо место, а управо те године престала сам да радим с Јованом Драгосавцем, који је отишао за кондиционог тренера ФК Војводина. Почела сам да радим с мојим садашњим супругом Здравком Пулићем и то се није променило ни годину касније, када се Драгосавац вратио.
Венчани кум Павле Малешев
Венчани кум Олги и Здравку је познати Новосађанин, некадашњи атлетичар и новинар „Дневника“, Павле Малешев. Он и Олгин супруг деле љубав према риболову, па често заједно пецају на Бегечкој јами.
Прво дворанско ЕП одржано је у немачком Дортмунду, 1966. године. И на њему је Олга заблистала.
- Поново сам била сребрна, а злато је припало, наравно, Јоланди Балаш. Тада сам до одличја стигла уз супруга Здравка, тако, да, ето, и он има вредан трофеј у колекцији. Навикла сам била да на интернационалним такмичењима широм Европе, најчешће побеђујем и некако ми је било све то нормално. Тим пре што у нашој земљи нисам имала праву конкуренцију, јер су девојке скакале између 145 и 150 цм. Те године била сам пета, са 171 цм, на ЕП на отвореном у Будимпешти.
Спортисткиња СФРЈ
За сјајне резултате, што је сасвим логично, Олга Гере-Пулић добијала је у нашој земљи велики број награда. „У Загребу, 1960. и 1962. године, била сам проглашавана за најбољу спортисткињу Југославије. Био је то велики избор, што ми је пуно значило, наравно, уз Дневниково признање у Војводини. Леп је утисак који доноси то што знаш да си најбољи у својој земљи, али остала сам нормална, иако сам, дубоко у себи, била поносна на све то”.
После тога, стигле су принове у породици.
- Родила сам ћерку Тању и нисам се такмичила, а 1968. и 1969. пробала сам да се вратим, није ишло онако како сам замислила и завршила сам каријеру. Већ у мају 1970. године породично смо напустили Југославију, отишли смо у Јоханесбург, у Јужној Африци, где смо остали пуне 42 године. Тамо нам се родио син Бојан и, тек када су деца одрасла, удала се и оженила, почели смо да планирамо повратак кући. Ћерка се удала у Аустралији, син се скућио у Енглеској, па смо муж и ја решили, 2012. године, да се вратимо у нашу земљу, у Футог. Мене посебно мучила је носталгија и желела сам да дођем кући, тамо где сам и рођена...