Резон: Да је Швајцарска имала ДОС требало би им 100 министарстава да се опораве

На изборима 3. априла грађани су се опредељивали за два концепта. С једне стране је био концепт развоја, мира и стабилности, избалансиране спољне политике коју нуди СНС. С друге стране је био опозициони концепт повратка на старе обрасце вођења политике, који су за 12 година уништили Србију. Два концепта видели смо и током тродневне расправе у Скупштини Србије о Изменама закона о министарствима. Иако је то била прилика да подигнемо наше увиде до ширег погледа на суштинске интересе народа, све што се током расправе могло чули из опозиционих редова, представљало је збир спинованих произвољности, обмана, злоупотреба чињеница и скуп погрешних закључака. Управо у тој оданости погрешности садржани су разлози зашто грађани на изборима упорно гласају против опозиционих програма и визија, а поклањају поверење Српској напредној странци. 

Моја тврдња није инспирисана скупштинском расправом. Она је производ прецизне анализе. Она је заснована на 22 године уредничког и новинарског искуства. Бележењу и анализи сваког детаља, сваке чињенице из прошлости и садашњости, уз помоћ којих је у сваком тренутку могуће испитати и објаснити политичку будућност Србије, отклањајући сваку сумњу у веродостојоност изнетих података. 

Опозиција непрестано говори да није важно шта је било пре 15 или 20 година. Већ да је важно само оно што ће бити. Ствари су потпуно супротне. Како би рекао Сантајана - народ који заборавља прошлост ризикује да му се она понови у будућности. Не прича то опозиција зато што има одличне програме. Она девалвирањем чињеница из прошлости настоји да замагли, искључи своју одговорност за економску и политичку девастацију државе. То је легитиман лични, али крајње проблематичан политички циљ. Тешко је поверовати да би политичари који нису кадри да сагледају и признају своје грешке, другачије радили у будућности. А Србија то не сме да дозволи. Због себе. Због својих грађана. Због будућих генерација. 

Чули смо паушалне оцене да је влада гломазна и да неће одговорити изазовима. Избројао сам! Дајрект медија има 25 директора. А Јунајтед група 33. Зар неко стварно мисли да је у време кризе лакше успешно водити једну државу са седам милиона грађана, или приватну фирму од неколико стотина запослених? Свет потреса највећа криза од Другог светског рата. Много већа него она 2008. године, када је Србијом владала данашња опозиција. Влада Мирка Цветковића имала је 27 министарстава. И четири потпредседника. Али, важније од саме бројности је нешто друго. Све владе ДОС-а биле су очајне, али је Цветковићева влада имала најгоре економске резултате у историји Србије. Она је била шампион неуспешности. Били смо на ивици банкрота и лидери у задужености. Само у септембру 2011. године Цветковићева влада се задужила милијарду долара са каматом од 7,25 одсто годишње. Србија је данас узела кредит од УАЕ, с каматом од 3 одсто, да би штедећи 4,7 одсто рефинансирала дугове Цветковићеве и других влада ДОС-а. Такође, Цветковићева влада није правила планове развоја. Она је правила планова како да прода ЕПС и Телеком. За шта су постојали обелодањени планови.  И како да отпушта раднике. Према званичним подацима, 2012. године, без посла је било 762.000 људи. 

Данас, након две године Ковид пандемије, када се цео свет налази у паници због руско-украјинског сукоба, ствари стоје неупоредиво другачије. На бироу за запошљавање тренутно је евидентирано око 427.000 незапослених. Дакле, само преко Националне службе за запошљавање обезбеђен је посао за 335.000 људи. Спољни дуг је смањен за 30 одсто. БПД је увећан са 32 на 60 милијарди. Просечна плата је са 41.000 динара порасла на 75.000 динара. Девизне резерве са 6,5 милијарди на 16,5 милијарди евра. Златне резерве са 15,9 на 36, 7 милијарди евра. С повећањима која долазе, пензије ће бити дупло веће него пре 10 година.

Опозиција расправу није користила за промоцију својих идеја, које су кад се све сабере и одузме, уместо 25 понудиле 37 министарстава, него да оптужи власт да држави наноси економску штету тиме што не уводи санкције Русији. Опет су чињенице против њих. И то убедљиво. Од 2000. године до данас, ЕУ је обезбедила Србији финансијску помоћ од 3,6 милијарди евра. С друге стране, за само једну зиму бисмо при куповини гаса по европским ценама изгубили 4,8 милијарди евра. Кад ствар размотримо трезвено дођемо до убедљивих и неоспоривих закључака да би раскидањем енергетског односа са Русијом за само једну зиму изгубили 1,2 милијарди евра више него што смо добили од ЕУ за 22 године. Нико од њих није понудио одговор је ли скупље тих 4,8 милијарди евра, које бисмо изгубили на куповини гаса, или пар милиона динара, колико ће се издвојити за плате четири министра? Ни да ли је скупље то што смо стратешке фабрике продали странцима? 

Скупо је када Косово и Метохија, чије су рудна богатства Американци проценили на више од 700 милијарди долара, прогласи независност а власт ништа не учини да то спречи! Још је скупље када се измештањем питања Косова из Уједињених нација помогне сецесионистима да учврсте своје позиције. Скупо је и када опозиција инсистира да доносимо стратешке одлуке у неподесним политичким временима. Управљати се према захтевима силе није акт воље него нужде, рекао би Русо. Сила није право. Принцип силе није дужност. Србија не мора да чини ништа што је корисно за Европску унију, нити оно што је подесно Русији, већ само оно што је корисно за њу.

Пролазити кроз иглене уши које су нам остављене, како то Вучић ради, представља умеће вредно пажње. Очигледно је да су аргументи на страни његове политике добрих односа са Русијом. Али, на његовој страни је и пријатељска политика према ЕУ. Треба да будемо до краја рационални. Ако би послушали десничаре и раскинули све везе са ЕУ и одрекли се интеграција, годишње би губили 160 милиона евра из њихових фондова. Целих 187 милијарди динара. Дакле, десница предлаже да годишње бацимо 4,5 buyeta Новог Сада. 

Зашто би се Србија одрекла партнерства са ЕУ? И зашто би се одрекла пријатељства с Русијом? Зашто би се одрекла новца? Зашто би се одрекла себе? Зашто би се одрекла разума? Није Србија самоникла биљка? Много тога смо узидали у темеље Европе, да бисмо прекинули партнерске односе с њом. С друге стране, пријатељство с Русијом обезбеђује Србији енергетску, политичку и економску сигурност. И добру позицију на спољнополитичком плану по питању Косова. Кад искључимо емоције долазимо до несумњивог закључка да је једино политика добрих односа са свима корисна по Србију. Сувереним одлучивањем о својим интересима Србија осигурава економску безбедност својих грађана, и даљи привредни развој. 

Као и током prеthodnih седница, опозиција је и овај пут дошла неспремна. Видело се да немају готову своју визију владе, што је суштина бављења политиком, него да импровизују на лицу места. И потпуно је логично што током три дана нису изнели ниједан доказ за тврдњу да ће Влада имати много министарстава. У одбрану својих аргумената наводили су како Финска, Аустрија или Швајцарска имају по 11, или 15 министарстава. То је тачно. Али је тачно и да они нису имали ДОС, нити Демократску странку. После ДОС-а Србији је мало и 100 министарства да је опорави, толико је била разорена и разрушена. Криза због руско-украјинског конфликта, разокткрила је сву погубност њихове владавине, коју су, пошто су до 2012. имали потпуну контролу на медијима вешто сакривали и представљали као предност. Срби данас, рече неко од њих пију најскупље млеко. Тачно је. Али, знате ли зашто? Па зато што је ДОС све млекаре продао странцима. Власници српских млекара су Енглези, Немци и Французи. Као и остатка прехрамбене индустрије, која није угашена у приватизацији. Али, власници млекара су уједно и власници медија и били су и још увек су сувласници оператера кабловске телевизије. И зато, кад кажу да је млеко скупо, или да га нема, не треба да гледају у Ану Брнабић, нити у Вучића. Треба да погледају себе и огледалу. Да се окрену око себе и погледају своје садашње и бивше партијске другове, који су сада основали друге странке, и да себе и њих запитајте зашто су, и по коју цену странцима омогућили да стекну 94 одсто власништва у комплетној српској индустрији? С којим циљем, и за коју награду су им предали наш економски суверенитет?

И кад критикују будућу владу да ће имати 25 министарстава, треба да се сете да је спољни дуг Србије 2012. године био 86,5 одсто БДП-а. Да смо имали скоро 800.000 незапослених, и плате мање од 350 евра. И зато Србија није Швајцарска. И зато јој је потребно 25 министарстава. Једна деценија је мало да се зашију све ране које јој направила данашња опозиција док је била на власти. 

Ваљаност једне политике огледа се у њеним мерљивим резултатима. Нема никакве сумње да ће наредна влада, коју ћемо ускоро изабрати, учинити све да унапреди значајне резултате постигнуте од 2012. године, и побољшавати их до тачке узорности и створити услове да се стекну нове предности за Србију и њене грађане. 

Милорад Бојовић

Аутор је стручњак за односе јавношћу и посланику Скупштини Србије