Rezon: Da je Švajcarska imala DOS trebalo bi im 100 ministarstava da se oporave

Na izborima 3. aprila građani su se opredeljivali za dva koncepta. S jedne strane je bio koncept razvoja, mira i stabilnosti, izbalansirane spoljne politike koju nudi SNS. S druge strane je bio opozicioni koncept povratka na stare obrasce vođenja politike, koji su za 12 godina uništili Srbiju. Dva koncepta videli smo i tokom trodnevne rasprave u Skupštini Srbije o Izmenama zakona o ministarstvima. Iako je to bila prilika da podignemo naše uvide do šireg pogleda na suštinske interese naroda, sve što se tokom rasprave moglo čuli iz opozicionih redova, predstavljalo je zbir spinovanih proizvoljnosti, obmana, zloupotreba činjenica i skup pogrešnih zaključaka. Upravo u toj odanosti pogrešnosti sadržani su razlozi zašto građani na izborima uporno glasaju protiv opozicionih programa i vizija, a poklanjaju poverenje Srpskoj naprednoj stranci. 

Moja tvrdnja nije inspirisana skupštinskom raspravom. Ona je proizvod precizne analize. Ona je zasnovana na 22 godine uredničkog i novinarskog iskustva. Beleženju i analizi svakog detalja, svake činjenice iz prošlosti i sadašnjosti, uz pomoć kojih je u svakom trenutku moguće ispitati i objasniti političku budućnost Srbije, otklanjajući svaku sumnju u verodostojonost iznetih podataka. 

Opozicija neprestano govori da nije važno šta je bilo pre 15 ili 20 godina. Već da je važno samo ono što će biti. Stvari su potpuno suprotne. Kako bi rekao Santajana - narod koji zaboravlja prošlost rizikuje da mu se ona ponovi u budućnosti. Ne priča to opozicija zato što ima odlične programe. Ona devalviranjem činjenica iz prošlosti nastoji da zamagli, isključi svoju odgovornost za ekonomsku i političku devastaciju države. To je legitiman lični, ali krajnje problematičan politički cilj. Teško je poverovati da bi političari koji nisu kadri da sagledaju i priznaju svoje greške, drugačije radili u budućnosti. A Srbija to ne sme da dozvoli. Zbog sebe. Zbog svojih građana. Zbog budućih generacija. 

Čuli smo paušalne ocene da je vlada glomazna i da neće odgovoriti izazovima. Izbrojao sam! Dajrekt medija ima 25 direktora. A Junajted grupa 33. Zar neko stvarno misli da je u vreme krize lakše uspešno voditi jednu državu sa sedam miliona građana, ili privatnu firmu od nekoliko stotina zaposlenih? Svet potresa najveća kriza od Drugog svetskog rata. Mnogo veća nego ona 2008. godine, kada je Srbijom vladala današnja opozicija. Vlada Mirka Cvetkovića imala je 27 ministarstava. I četiri potpredsednika. Ali, važnije od same brojnosti je nešto drugo. Sve vlade DOS-a bile su očajne, ali je Cvetkovićeva vlada imala najgore ekonomske rezultate u istoriji Srbije. Ona je bila šampion neuspešnosti. Bili smo na ivici bankrota i lideri u zaduženosti. Samo u septembru 2011. godine Cvetkovićeva vlada se zadužila milijardu dolara sa kamatom od 7,25 odsto godišnje. Srbija je danas uzela kredit od UAE, s kamatom od 3 odsto, da bi štedeći 4,7 odsto refinansirala dugove Cvetkovićeve i drugih vlada DOS-a. Takođe, Cvetkovićeva vlada nije pravila planove razvoja. Ona je pravila planova kako da proda EPS i Telekom. Za šta su postojali obelodanjeni planovi.  I kako da otpušta radnike. Prema zvaničnim podacima, 2012. godine, bez posla je bilo 762.000 ljudi. 

Danas, nakon dve godine Kovid pandemije, kada se ceo svet nalazi u panici zbog rusko-ukrajinskog sukoba, stvari stoje neuporedivo drugačije. Na birou za zapošljavanje trenutno je evidentirano oko 427.000 nezaposlenih. Dakle, samo preko Nacionalne službe za zapošljavanje obezbeđen je posao za 335.000 ljudi. Spoljni dug je smanjen za 30 odsto. BPD je uvećan sa 32 na 60 milijardi. Prosečna plata je sa 41.000 dinara porasla na 75.000 dinara. Devizne rezerve sa 6,5 milijardi na 16,5 milijardi evra. Zlatne rezerve sa 15,9 na 36, 7 milijardi evra. S povećanjima koja dolaze, penzije će biti duplo veće nego pre 10 godina.

Opozicija raspravu nije koristila za promociju svojih ideja, koje su kad se sve sabere i oduzme, umesto 25 ponudile 37 ministarstava, nego da optuži vlast da državi nanosi ekonomsku štetu time što ne uvodi sankcije Rusiji. Opet su činjenice protiv njih. I to ubedljivo. Od 2000. godine do danas, EU je obezbedila Srbiji finansijsku pomoć od 3,6 milijardi evra. S druge strane, za samo jednu zimu bismo pri kupovini gasa po evropskim cenama izgubili 4,8 milijardi evra. Kad stvar razmotrimo trezveno dođemo do ubedljivih i neosporivih zaključaka da bi raskidanjem energetskog odnosa sa Rusijom za samo jednu zimu izgubili 1,2 milijardi evra više nego što smo dobili od EU za 22 godine. Niko od njih nije ponudio odgovor je li skuplje tih 4,8 milijardi evra, koje bismo izgubili na kupovini gasa, ili par miliona dinara, koliko će se izdvojiti za plate četiri ministra? Ni da li je skuplje to što smo strateške fabrike prodali strancima? 

Skupo je kada Kosovo i Metohija, čije su rudna bogatstva Amerikanci procenili na više od 700 milijardi dolara, proglasi nezavisnost a vlast ništa ne učini da to spreči! Još je skuplje kada se izmeštanjem pitanja Kosova iz Ujedinjenih nacija pomogne secesionistima da učvrste svoje pozicije. Skupo je i kada opozicija insistira da donosimo strateške odluke u nepodesnim političkim vremenima. Upravljati se prema zahtevima sile nije akt volje nego nužde, rekao bi Ruso. Sila nije pravo. Princip sile nije dužnost. Srbija ne mora da čini ništa što je korisno za Evropsku uniju, niti ono što je podesno Rusiji, već samo ono što je korisno za nju.

Prolaziti kroz iglene uši koje su nam ostavljene, kako to Vučić radi, predstavlja umeće vredno pažnje. Očigledno je da su argumenti na strani njegove politike dobrih odnosa sa Rusijom. Ali, na njegovoj strani je i prijateljska politika prema EU. Treba da budemo do kraja racionalni. Ako bi poslušali desničare i raskinuli sve veze sa EU i odrekli se integracija, godišnje bi gubili 160 miliona evra iz njihovih fondova. Celih 187 milijardi dinara. Dakle, desnica predlaže da godišnje bacimo 4,5 buyeta Novog Sada. 

Zašto bi se Srbija odrekla partnerstva sa EU? I zašto bi se odrekla prijateljstva s Rusijom? Zašto bi se odrekla novca? Zašto bi se odrekla sebe? Zašto bi se odrekla razuma? Nije Srbija samonikla biljka? Mnogo toga smo uzidali u temelje Evrope, da bismo prekinuli partnerske odnose s njom. S druge strane, prijateljstvo s Rusijom obezbeđuje Srbiji energetsku, političku i ekonomsku sigurnost. I dobru poziciju na spoljnopolitičkom planu po pitanju Kosova. Kad isključimo emocije dolazimo do nesumnjivog zaključka da je jedino politika dobrih odnosa sa svima korisna po Srbiju. Suverenim odlučivanjem o svojim interesima Srbija osigurava ekonomsku bezbednost svojih građana, i dalji privredni razvoj. 

Kao i tokom prethodnih sednica, opozicija je i ovaj put došla nespremna. Videlo se da nemaju gotovu svoju viziju vlade, što je suština bavljenja politikom, nego da improvizuju na licu mesta. I potpuno je logično što tokom tri dana nisu izneli nijedan dokaz za tvrdnju da će Vlada imati mnogo ministarstava. U odbranu svojih argumenata navodili su kako Finska, Austrija ili Švajcarska imaju po 11, ili 15 ministarstava. To je tačno. Ali je tačno i da oni nisu imali DOS, niti Demokratsku stranku. Posle DOS-a Srbiji je malo i 100 ministarstva da je oporavi, toliko je bila razorena i razrušena. Kriza zbog rusko-ukrajinskog konflikta, razoktkrila je svu pogubnost njihove vladavine, koju su, pošto su do 2012. imali potpunu kontrolu na medijima vešto sakrivali i predstavljali kao prednost. Srbi danas, reče neko od njih piju najskuplje mleko. Tačno je. Ali, znate li zašto? Pa zato što je DOS sve mlekare prodao strancima. Vlasnici srpskih mlekara su Englezi, Nemci i Francuzi. Kao i ostatka prehrambene industrije, koja nije ugašena u privatizaciji. Ali, vlasnici mlekara su ujedno i vlasnici medija i bili su i još uvek su suvlasnici operatera kablovske televizije. I zato, kad kažu da je mleko skupo, ili da ga nema, ne treba da gledaju u Anu Brnabić, niti u Vučića. Treba da pogledaju sebe i ogledalu. Da se okrenu oko sebe i pogledaju svoje sadašnje i bivše partijske drugove, koji su sada osnovali druge stranke, i da sebe i njih zapitajte zašto su, i po koju cenu strancima omogućili da steknu 94 odsto vlasništva u kompletnoj srpskoj industriji? S kojim ciljem, i za koju nagradu su im predali naš ekonomski suverenitet?

I kad kritikuju buduću vladu da će imati 25 ministarstava, treba da se sete da je spoljni dug Srbije 2012. godine bio 86,5 odsto BDP-a. Da smo imali skoro 800.000 nezaposlenih, i plate manje od 350 evra. I zato Srbija nije Švajcarska. I zato joj je potrebno 25 ministarstava. Jedna decenija je malo da se zašiju sve rane koje joj napravila današnja opozicija dok je bila na vlasti. 

Valjanost jedne politike ogleda se u njenim merljivim rezultatima. Nema nikakve sumnje da će naredna vlada, koju ćemo uskoro izabrati, učiniti sve da unapredi značajne rezultate postignute od 2012. godine, i poboljšavati ih do tačke uzornosti i stvoriti uslove da se steknu nove prednosti za Srbiju i njene građane. 

Milorad Bojović

Autor je stručnjak za odnose javnošću i poslaniku Skupštini Srbije