НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА Портрет царице Јелисавете нетрагом нестао из зграде новосадске општине; Они су главни актери ове афере
У периоду између два велика рата везе с оне стране закона Новог Сада и Пеште углавном су биле шпијунског карактера, мада су овдашњи муљатори и друге работе знали завршавати у престоници угарских краљева.
Тако ће своје поглавље у овим хроникама добити и случај портрета аустријске царице Јелисавете, рад чувеног мађарског портретисте Ђерђа Ваштага, које је средином тридесетих година прошлог века нетрагом нестао из зграде новосадске општине. Питање је, заправо, да ли би и када уопште афера била откривена да није било једног акта Матице српске, којим је од градских власти тражено ово Ваштагов уље на платну великог формата, које је Нови Сад 1899. платио 1.000 форинти – идеја је била да се оно у Пешти замени за неколико вредних радова старих војвођанских сликара.
Новосадска општина је оберучке прихватила ову иницијативу, али се онда испоставило да дотичног портрета уопште нема под сводом градске куће. Тада је настала потера на све стране, но Ваштагова царица као да је у земљу пропала. И није било друге до да се цела ствар преда у надлежност полициских власти, које су одмах повеле истрагу. Како су први резултати упућивали ка Пешти, тадањи шеф кривичне полиције Родољуб Маленчић лично је тим трагом отишао у мађарску престоницу. Тамо ће капетан пештанске градске полиције наложити да се српском колеги стави на расположење одређен број жандара, који ће потом извршити преглед у свима пештанским радњама са уметничким радовима, али и на неким другим местима где би се слика могла пронаћи.
Рација је уродила плодом и свега неколико дана касније, 27. октобра 1936, стигла је вест да је портрет пронађен. Према првим извештајима, царица Јелисавета је откривена у комисионом сликарском салону Ђуле Ваштага, иначе рођака чувеног сликара, а тамо је портрет наводно оставио извесни новосадски професор чије име у прво време није ни саопштено у интересу истраге. Испоставиће се да је комисионар већ био у преговорима са печујским универзитетом, те да је за слику тражио износ који одговара цифри од 150.000 тадашњих динара, што је била озбиљна пара. Тек, чим се Маленчић са све царицом Јелисаветом уредно увијеном у ролну вратио у Нови Сад, клупко је почело да се расплиће.
Главни актер афере био је градски архивар Сава Оберкнежевић, који ће на ту дужност ступити у априлу 1934. Током једног од потоњих обилазака подрума Банске управе, где је био смештен део архиве града Новог Сада, Оберкнежевић ће на велика платна, на којима су били портрет царице Јелисавете и цара Фрање Јосифа, скренути пажњу академски сликар Воја Трифуновић. Испоставиће се, међутим, да ових слика уопште није било на инвентарном списку, те ће их Трифуновић, бар су тако писале новине које су пратиле потоњи судски процес, скинути са рамова и уролане однети кући, наводно како би их копирао.
У полицијском коминикеу се наводи да је Трифуновић, који месец касније заиста вратио портрете Оберкнежевићу. Овај ће потом слику Фрање Јосифа, као безвредну, поново оставити у градској архиви, док ће царицу Јелисавету задржати. Након што, наводно – јер, заправо, све су то биле спекулације без чврстих доказа – Оберкнежевић није успео да је утопи на домаћем црном тржишту, он ће у помоћ позвати рођака Рајка Слепчевића, посредством кога су слике набављали и озбиљни локални колекционари, какав је, рецимо, био др Бранко Илића.
Новински извештачи су у ту причу некако уплели и Корнела Франка, познатог и новосадској јавности и полицији не само због монденског живота, већ и више него проблематичних веза са малолетницама - о чему смо већ писали – па и неких других не часних работа, али он је тврдио да у целу ову причу није (превише) умешан. Тек, на концу ће Слепчевић слику прокријумчарити до Пеште, користећи мађарског професора Исидора Акса, који је био уверен у то да све ради за рачун новосадског поглаварства. Будући да Јелисаветин портрет нису одмах могли да продају, оставиће је код Ђуле Ваштага за 2.000 мађарских пенги, односно око 400 тадашњих долара, што такође за оно време није била мала пара.
У сваком случају, Државно тужилаштво ће оптужити Оберкнежевића и Слепчевића, првог за отуђење слике, коју је као градски архивар требало да чува, а другог као јатака који се ангажовао да прода предмет стечен кривичним делом. Суђење, одржано у марту 1937, пратила је са великом пажњом не само новосадска јавност. Добар део кривице оптужени су пребацили на Воју Трифуновића, који се у међувремену упокојио, а Оберкнежевић ће се у једном тренутку обрушити и на вештаке, међу којима су били чувени архитекта Ђорђе Табаковић и сликар Петар Добровић, који су процењивали вредност портрета. „Треба да се стиди господин Табаковић када цени слику на 30.000 динара. Па за 30.000 динара се може добити Рембрант а не неки Ваштаг”...
Суђење је трајало безмало три седмице, да би на крају кривично веће, мимо свих очекивања, ослободило и Саву Оберкнежевића и Рајка Слепчевића. Суд је, наиме, нашао да је тужилаштво морало Оберкнежевића гонити по другом основу, не за крађу слике, већ за то што је део градске архиве неовлашћено дао сликару Воји Трифуновићу. Истовремено, кривично веће је оценило и да није доказано да је Слепчевић знао на који је начин слика прибављена, односно да је у питању било кривично дело. Тек, неколико месеци касније Касациони суд је наложио да се Оберкнежевићу ипак поново суди, док је Слепчевић правоснажно ослобођен. А портрет царице Јелисавете ће, из судске собе у којој се налазио као „корпус деликт”, бити пренет у новосадску општину. Да би током Другог великог рата поново нетрагом нестао.
Мирослав Стајић
