NALIČJE STAROG NOVOG SADA Portret carice Jelisavete netragom nestao iz zgrade novosadske opštine; Oni su glavni akteri ove afere

Tako će svoje poglavlje u ovim hronikama dobiti i slučaj portreta austrijske carice Jelisavete, rad čuvenog mađarskog portretiste Đerđa Vaštaga, koje je sredinom tridesetih godina prošlog veka netragom nestao iz zgrade novosadske opštine. Pitanje je, zapravo, da li bi i kada uopšte afera bila otkrivena da nije bilo jednog akta Matice srpske, kojim je od gradskih vlasti traženo ovo Vaštagov ulje na platnu velikog formata, koje je Novi Sad 1899. platio 1.000 forinti – ideja je bila da se ono u Pešti zameni za nekoliko vrednih radova starih vojvođanskih slikara.

Novosadska opština je oberučke prihvatila ovu inicijativu, ali se onda ispostavilo da dotičnog portreta uopšte nema pod svodom gradske kuće. Tada je nastala potera na sve strane, no Vaštagova carica kao da je u zemlju propala. I nije bilo druge do da se cela stvar preda u nadležnost policiskih vlasti, koje su odmah povele istragu. Kako su prvi rezultati upućivali ka Pešti, tadanji šef krivične policije Rodoljub Malenčić lično je tim tragom otišao u mađarsku prestonicu. Tamo će kapetan peštanske gradske policije naložiti da se srpskom kolegi stavi na raspoloženje određen broj žandara, koji će potom izvršiti pregled u svima peštanskim radnjama sa umetničkim radovima, ali i na nekim drugim mestima gde bi se slika mogla pronaći.

Racija je urodila plodom i svega nekoliko dana kasnije, 27. oktobra 1936, stigla je vest da je portret pronađen. Prema prvim izveštajima, carica Jelisaveta je otkrivena u komisionom slikarskom salonu Đule Vaštaga, inače rođaka čuvenog slikara, a tamo je portret navodno ostavio izvesni novosadski profesor čije ime u prvo vreme nije ni saopšteno u interesu istrage. Ispostaviće se da je komisionar već bio u pregovorima sa pečujskim univerzitetom, te da je za sliku tražio iznos koji odgovara cifri od 150.000 tadašnjih dinara, što je bila ozbiljna para.  Tek, čim se Malenčić sa sve caricom Jelisavetom uredno uvijenom u rolnu vratio u Novi Sad, klupko je počelo da se raspliće.

Glavni akter afere bio je gradski arhivar Sava Oberknežević, koji će na tu dužnost stupiti u aprilu 1934. Tokom jednog od potonjih obilazaka podruma Banske uprave, gde je bio smešten deo arhive grada Novog Sada, Oberknežević će na velika platna, na kojima su bili portret carice Jelisavete i cara Franje Josifa, skrenuti pažnju akademski slikar Voja Trifunović. Ispostaviće se, međutim, da ovih slika uopšte nije bilo na inventarnom spisku, te će ih Trifunović, bar su tako pisale novine koje su pratile potonji sudski proces, skinuti sa ramova i urolane odneti kući, navodno kako bi ih kopirao. 

U policijskom kominikeu se navodi da je Trifunović, koji mesec kasnije zaista vratio portrete Oberkneževiću. Ovaj će potom sliku Franje Josifa, kao bezvrednu, ponovo ostaviti u gradskoj arhivi, dok će caricu Jelisavetu zadržati. Nakon što, navodno – jer, zapravo, sve su to bile spekulacije bez čvrstih dokaza – Oberknežević nije uspeo da je utopi na domaćem crnom tržištu, on će u pomoć pozvati rođaka Rajka Slepčevića, posredstvom koga su slike nabavljali i ozbiljni lokalni kolekcionari, kakav je, recimo, bio dr Branko Ilića.

Novinski izveštači su u tu priču nekako upleli i Kornela Franka, poznatog i novosadskoj javnosti i policiji ne samo zbog mondenskog života, već i više nego problematičnih veza sa maloletnicama - o čemu smo već pisali – pa i nekih drugih ne časnih rabota, ali on je tvrdio da u celu ovu priču nije (previše) umešan.  Tek, na koncu će Slepčević sliku prokrijumčariti do Pešte, koristeći mađarskog profesora Isidora Aksa, koji je bio uveren u to da sve radi za račun novosadskog poglavarstva. Budući da Jelisavetin portret nisu odmah mogli da prodaju, ostaviće je kod Đule Vaštaga za 2.000 mađarskih pengi, odnosno oko 400 tadašnjih dolara, što takođe za ono vreme nije bila mala para.

U svakom slučaju, Državno tužilaštvo će optužiti Oberkneževića i Slepčevića, prvog za otuđenje slike, koju je kao gradski arhivar trebalo da čuva, a drugog kao jataka koji se angažovao da proda predmet stečen krivičnim delom. Suđenje, održano u martu 1937, pratila je sa velikom pažnjom ne samo novosadska javnost. Dobar deo krivice optuženi su prebacili na Voju Trifunovića, koji se u međuvremenu upokojio, a Oberknežević će se u jednom trenutku obrušiti i na veštake, među kojima su bili čuveni arhitekta Đorđe Tabaković i slikar Petar Dobrović, koji su procenjivali vrednost portreta. „Treba da se stidi gospodin Tabaković kada ceni sliku na 30.000 dinara. Pa za 30.000 dinara se može dobiti Rembrant a ne neki Vaštag”... 

Suđenje je trajalo bezmalo tri sedmice, da bi na kraju krivično veće, mimo svih očekivanja, oslobodilo i Savu Oberkneževića i Rajka Slepčevića. Sud je, naime, našao da je tužilaštvo moralo Oberkneževića goniti po drugom osnovu, ne za krađu slike, već za to što je deo gradske arhive neovlašćeno dao slikaru Voji Trifunoviću. Istovremeno, krivično veće je ocenilo i da nije dokazano da je Slepčević znao na koji je način slika pribavljena, odnosno da je u pitanju bilo krivično delo. Tek, nekoliko meseci kasnije Kasacioni sud je naložio da se Oberkneževiću ipak ponovo sudi, dok je Slepčević pravosnažno oslobođen. A portret carice Jelisavete će, iz sudske sobe u kojoj se nalazio kao „korpus delikt”, biti prenet u novosadsku opštinu. Da bi tokom Drugog velikog rata ponovo netragom nestao. 

Miroslav Stajić