НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА: Наручена убиства

Данило је био син велепоседника Николе Димитријевића, а отац Ђорђа Димитријевића, адвоката који се за свог кратког века подоста истакао на пољу оновремене српске културе. Али, изгледа да је за њега од пресудног значаја, у најбуквалнијем смислу, била важна жена са којом је живео – Софија Димитријевић.

Барем у оном сегменту који је везан за његову насилну смрт – виолента морте. Ствар никада није доказана и истерана на чистац, али се у току истраге новосадског Магистрата о Даниловој сумњивој смрти, поткрај 1816. године појавио важан сведок – шегрт у кући Димтријевића – двадесетчетворогодишњи Георгиј Радосављевић.

Георгиј је сведочио да је непосредно пре смрти Данила Димитријевића чуо разговор између његове удовице Софије и извесног Параскеве Хариш Атанасијевића, који је овако пренео Магистрату:

Параскева Хариш Атанасијевић: Кад ћеш већ учинити оно?

Софија Димитријевић: Али, како да учиним?

Параскева: Дај му или у кафи или у вину.

Софија: Не смем. Јака је тела, може издржати, па би ствар најгоре свршила...

Сведочење је било довољно за покретање истраге, али не и за пресуду. Софија Димтријевић и Параскева Хариш Атанасијевић све су порицали. Параскева је тврдио да је исказ сведока дело његових противника који би најрадије да га невиног сместе у затвор. Иако су порицали умешаност у убиство Данила Димитријевића они, међутим, нису порекли да су водили разговор који је чуо Георгиј Радосављевић.

У своју одбрану тврдили су да се тај разговор није односио на планирање убиства Данила Димитријевића, већ на план о тровању породичног пса! Сад, нејасно остаје како су Магистрат уверили да је Софија требало псу да подметне отров у храну или вино...

Пресудило је изгледа ипак то што се сведок у неколико наврата поколебао у својим исказима, те су на крају Данилова удовица и Атанасијевић ипак ослобођени оптужби за убиство.

Није то, међутим, све. Сумњива удовица и Атанасијевић касније су се венчали, па још и поврх свега пренели Данилову привилегију продаје соли која је у оно време доносила лепу добит на себе и на Софијину двојицу браће.

По оновременом Новом Саду проносиле су се приче да Софија Димитријевић и Параскева Хариш Атанасијевић јесу одговорни за Данилову смрт, али да му нису својом руком пресудили. Претпостављало се, али се није могло доказати да су убиство платили и то двојици браће из Госпођинаца, који су били сумњичени за још неколицину наручених убистава у ондашњем Новом Саду.

Уколико су Софија Димтријевић и Параскева Хариш Атанасијевић и успели да остваре свој наум, умакавши правди, то није пошло за руком извесној Соки Ж, родом из Грабова која је 1855. године оптужена и осуђена на смрт због нарученог убиства свог мужа Косте.

За разлику од Софије и Параскеве који су убиство Данила Димитријевића по свој прилици наручили професионалним убицама, Сока је потплатила своје слуге – Јефту и Лазара – да јој за цену од 600 форинти смакну супруга.

Они су то и учинили и то у у ноћи 2. децембра 1855. године. Двојица убица покуцала су на Костина врата, а овај их је, наравно не слутећи ништа, пустио да уђу. Потом је добио неколико удараца секиром и батином у главу, а убице су побегле.

Недуго након убиства, међутим, Лазар и Јефта су ухапшени и полицији саопштили да иза њиховог злочина заправо стоји Костина удовица. Тридесетчетворогодишња Сока, мајка двоје деце одмах је ухапшена, а ускоро је отпочело и суђење. На суду ће испливати и мотиви Костиног нарученог убиства...

Удовица није порицала кривицу и признала је да је имала ванбрачну аферу, због које јој је муж и највише почео сметати. У своју одбрану, међутим, изјавила је једну, па, прилично невероватну ствар – да јој је муж Коста уствари био јако досадан, те да га је зато одлучила убити!

Очекивано, суд овај необични аргумент неће прихватити као олакшавајућу околност и Сока ће као налогодавац мужевљевог убиства бити осуђена на смрт. Јефта и лазар, међутим, нешто су боље прошли  како у моменту убиства нису имали ни 20 година, суд им је младост узео као олакшавајућу околност, те су осуђени на „20 година ариште у тешкоме гвожђу“.

Тако је средином 19. века досада једног мужа скупо коштала – два живота, укупно 40 година тешког затвора и оних несрећних 600 форинти...

Било како било, овај је случај барем расветљен до краја. Права је мистерија, међутим, остала виолента морте директора новосадских народних школа Гаврила Бајчевића који је марта 1849. године пронађен задављен у својој кући која се налазила на Житној пијаци, дакле у самом центру Новог Сада.

Гаврил Бајчевић био је толико проблематичан човек, да је тешко било утврдити мотив његовог убиства, јер је таквих мотива могло бити напретек. Самим тим и потенцијалних извршилаца је међу Новосађанима могло бити много.

„Овамо школски надзорник“, пише о Бајчевићу годинама након његове смрти Илија Огњановић Абуказем „старатељ о дечијем васпитању, облагорођењу срца и ума, а овамо је по уверењу савременика његових и оних који су га изближе знали био човек пун страсти, врло ниских страсти! Устручавамо се чисто рећи да је био од суграђана својих презрен, а све са мрачних страна његова карактера.“

Двадесетак година скупљали су се на разним странама, готово међу свим људима са којима је имао контакта, потенцијални мотиви убиства овог мрачног, проблематичног човека. Тако је рецимо још 1819. године учитељ Павле Михајловић поднео тужбу против директора Бајчевића, тврдећи да је његовог младог рођака казнио због непримереног понашања у цркви.

Бесан због кажњавања ученика са којим је био у сродству, Бајчевић је лично отишао у школу, урлао на учитеља, да би му на крају пред свима штапом разбио главу и нанео неколико лакших повреда. Парадоксално, Бајчевић за овај чин није никако кажњен, док је млади учитељ отпуштен из службе. Могући мотив? Може бити...

Имао је, у својој кући 1849. задављени Бајчевић, и других веома нечасних поступака. На пример, када је 1835. године из своје куће избацио кирајџију – бравара, све са тек порођеном женом и новорођенчетом, те му још и запленио сав алат на име дуга, за који је несрећни бравар тврдио да уопште и не постоји. Још један могући мотив? Може бити...

Ни према породици Бајчевић није био ништа бољи... Његова супруга Ана тражила је 1834. развод брака, тврдећи да је муж крвнички туче, те да је једном приликом чак и гонио са напуњеном пушком, а други пут покушао мачем да развали врата собе у коју је она побегла од његовог беса.

Бракоразводна парница, међутим, била је дуга и мучна – Бајчевић је непрестано подметао супрузи, настојећи да својим везама и преварама обезбеди да Ана не добије ништа у деоби заједничке имовине, па чак ни оно што је миразом у кућу унела.

Супругу је током парнице јавно брукао на најгоре начине, тврдећи да је „већ као девојка била на злу гласу“, те да током ноћи из заједничке куће кроз прозор износи вредне ствари. На крају је Ана одустала од потраживања имовине и само тражила „отпуст“ од мужа, али овај ни под тим условима није пристао да јој да развод.

Могући мотив? Врло лако би могло бити...

Па, чак ни то није све када је у питању овај мрачни житељ новосадски који се за сва своја злодела увек некако успео извући...

Њега је чак неколико жена, међу којима и служавке у његовој кући, оптуживало за физичко злостављање, а поједине и за силовање. Постојали су и сведоци који су потврдили да је крвнички претукао служавку Еву Толмаши, која је недуго после Бајчевићевог малтретирања нестала.  

Када је пронађен Евин унакажен леш, Бајчевић је оптужен за убиство. Успео је да из-дејствује, међутим, да до завршетка кривичне парнице остане затворен у својој кући, аали му је одузета управа новосадских народних школа.

Упркос шоку Новосађана, Бајчевић је у недостатку доказа на крају августа 1843. ослобођен од оптужбе за Евино убиство. Мотив за потоњу освету недодирљивом и незајажљивом Бајчевићу? Апсолутно би и то могло бити....

Виолента морте Гаврила Бајчевића остала је мистерија. Његови поступци који су јој prеthodili и могли довести до ње, међутим, остали су сачувани у судским списима.

Стиче се утисак да се истрагом овог убиства мало ко озбиљно и бавио баш зато што је Бајчевићев живот био такав да је било само питање тренутка у коме ће кап прелити чашу и некога навести да правду узме у своје руке.

Мирослав Стајић