НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА Милионер и девојчице
„Драга и добра мама, опростите што сам ово урадила. Признајем да није лепо од мене што то чиним јер сте ме ви тешком муком хранили и гајили да би ме извели на пут. Живот ми је немио и зато сам одлучила да га напустим. Немојте да плачете због овог мог корака. Молите се Исусу за моју душу. Моју плату од 500 динара примићете на пошти. Од данас моја канцеларија премештена је у Петроварадин.“
Ово је писмо шеснаестогодишња Јелена Гал, ученица Грађанске школе у Новом Саду, написала мајци пре но што се 15. септембра 1932. око 8 увече бацила под воз број 503. Писмо је прва нашла полиција која је одмах након несреће отишла на Јеленину адресу у Адамовићевом насељу, како би мајци саопштила стравичне вести. Мајка није била код куће. Читав дан по Новом Саду тражила је своју Јелену. Пре несреће била је и у полицији да пријави њен нестанак. Prеthodno ју је тражила у Дунавској улици, у канцеларији једног инжењера у којој је Јелена тврдила да ради, но тамо овакве канцеларије – није било...
Међу онима који су је знали, Јелена Гал важила је за честиту и врло побожну девојку. Често је одлазила у Завод милосрдних сестара, бавила се спортом – пливањем и веслањем и сваког месеца мајци предавала своју плату од 500 динара. Плату коју је поменула и у кратком опроштајном писму.
Вратимо се на трен на то писмо... На последњу Јеленину реченицу упућену мајци – „Од данас моја канцеларија премештена је у Петроварадин.“ Уистину, у најмању руку необична завршница писма којим се од мајке опрашта несрећна девојка. Испитујући њено самоубиство, полиција долази до прилично нејасних података. Јелена јесте сваког месеца у кућу доносила плату, али је о месту на ком ради и свом послу врло мало и нерадо говорила.
Уосталом, на дан њеног самоубиства мајка је тражила инжењерску канцеларију у Дунавској улици, у којој је веровала да јој је ћерка запослена и да ће је тамо пронаћи. На месту где је канцеларија требала бити, сетимо се, није је било. Да – пресељена је у Петроварадин и то баш на дан Јеленине смрти. У свему је било нечег врло необичног. И полиција ће истрагу усмерити у правцу проналажења инжењера код ког је покојна наводно Јелена радила не би ли сазнала мотиве за њену добровољну смрт под точковима воза број 503...
А онда је нешто више од месец дана касније ођекнула шокантна вест због које су Новосађани дословце разграбили новине до последњег примерка. Млади богаташ Корнел Франк, веома познат у новосадским монденским круговима ухапшен је због сумње да је силовао тринаестогодишње девојчице Розалије Клаус у канцеларији фирме „Гутман и Франк“ у Дунавској улици 33. И сам за себе овај случај је био гадан и шокантан, а онда је бацио и потпуно ново светло на самоубиство Јелене Гал... Прва повезница две истраге - оне о Јелениној мистериозној смрти и оне о силовању тринаестогодишње Розалије била је канцеларија у Дунавској улици. Клупко је полако почело да се одмотава у неочекиваном правцу.
Корнел Франк био је познати женскарош, мада се у први мах није ни слутило колико мрака заправо крије у себи овај човек који се у оно време често могао видети како се новосадским улицама возика у свом скупоценом аутомобилу... Испоставиће се убрзо да је Франк имао читав штаб младића који су посредовали у његовим познанствима са многобројним новосадским госпођама, али и врло младим девојкама. Даму која му се свиди, Франк би, најчешће преко посредника, позивао у свој луксузни стан. Уколико она не би на тако шта пристала, Корнел би је, опет преко посредника, одводио на излет. На тим излетима, писале су новине пошто је читава ствар разоткривена, он би „силом или милом постизавао свој циљ“. Прича је дуго, све до случаја са Розалијом Клаус, остала тајна, што због Корнеловог богатства и утицаја, што због срамоте његових жртава.
Вратимо се сада главној јунакињи ове приче – Јелени Гал. Она уопште није имала службу код некаквог инжењера у Дунавској улици. Појавиће се и сведоци који су тврдили да су Јелену у више наврата видели како улази у канцеларију предузимачке фирме „Гутман и Франк“ у Дунавској 33. Иако сумњиво, ово и даље није било довољно да се недвосмислено расветли да ли су и у каквом односу били Корнел Франк и Јелена Гал. Истрага ће неко време тапкати у месту. А онда ће се појавити нови сведок.
Чиновник запослен у фирми „Гутман и Франк“ изјавиће да је Јелена Гал заправо била љубавница Корнела Франка. Појавиће се и сведочење да је мало пре самоубиства она виђена на углу Железничке и Сремске улице у непосредној близини Франковог стана, како нервозно некога чека. Да ли је дочекала тога кога је чекала и како је, под условом да се десио, тај сусрет протекао, да ли је имао неке везе са догађајима који ће уследити - остало је неразјашњено... Тек, склапањем делова ове тајанствене слагалице, одређене појединости су разјашњене. Неке, пак, никада нису...
Иако су све очи биле упрте у Корнела Франка, полиција је и даље трагала за мистериозним инжењером кога је Јелена помињала као свог послодавца. У покушају проналажења било каквог трага, мајка је полицији саопштила да јој је неколико месеци пре самоубиства Јелена рекла да јој се шеф налази на путовању у Далмацији. Овај навод полиција ће проверити. Испоставиће се да је у исто време у Далмацији био – ко други до Корнел Франк. То ће готово недвосмислено потврдити да инжењер – Јеленин шеф не постоји, већ да је шеф о коме је говорила и који јој је сваког месеца исплаћивао 500 динара млади новосадски монден .
Па ипак, иако је због свега овога на Корнела пала сенка сумње за умешаност у Јеленино самоубиство, нису постојали докази који би га за тако нешто окривили и сместили на робију. Да ли је Јелена Гал била приморана да буде љубавница Корнела Франка? Могуће, ако се у обзир узму слични нечасни поступци овог човека који су испливали на видело након случаја мале Розалије Клаус. Да ли је плата од 500 динара заправо била нека врста накнаде за Јеленино ћутање? И то је сасвим могуће, с обзиром на тајновитост којом је несрећна девојка обавила извор из кога је та плата долазила. Ако је тако, онда је добровољна смрт под шинама воза 503 можда била и једини излаз из круга понижења и срамоте који је пред собом видела Јелена Гал.
А шта је даље било са Корнелом Франком и малом Розалијом? Па, све у свему – ништа. Богат и утицајан, Корнел је ангажовао врхунске адвокате. Изгледа да је „ангажовао“ и неке сведоке! Један од Корнелових адвоката, Мита Арадски, тражио је неколико недеља након злочина поновно саслушање девојчице, и то у просторијама фирме „Гутман и Франк“ у Дунавској 33. Ту је девојчица дуго и до најситнијих појединости испитивана. За то време гомила радозналог света тискала се испред канцеларије и у кућама преко пута покушавајући да кроз прозор види несрећну Розалију. У таквим околностима тринаестогодишњакиња се у неколико наврата збунила, што је адвокат одмах искористио и читаву њену причу довео у питање.
Потом су се јавиле и контрадикторности у извештајима четворице новосадских лекара који су вештачили у овом случају. Др Ђорђе Ћеремов и др Бранко Илић тврдили су да девојчица има повреде које потврђују њену причу, док су др Тома Јовановић и др Ђорђе Клука тврдили да Розалија уопште није повређена. Дошло је на ред и седам сведока – Корнелових пријатеља који су му дали алиби. Прилично мршав и неуверљив, истина, али ипак алиби.
Одбрана и Корнелови пријатељи држали су се приче да је читав случај намештаљка која има да компромитује младог и успешног новосадског богаташа. Нису, међутим, могли да објасне какав је тачно интерес оних који су евентуално измислили читаву аферу јер Розалија и њена породица од Корнела Франка нису тражили баш ништа. Читав случај изнет је врло јавно, па је тешко замислити да је требао бити предмет некакве уцене. Тек, Корнел Франк, у недостатку доказа, никада није осуђен и кажњен за оно што се десило крајем октобра 1932 у Дунавској 33. По Новом Саду кружила је и прича да је у читав случај била умешана и трећа особа, и то један од Корнелових посредника у „познанствима“ са дамама које су му запале за око, и да је овде заправо реч о подвођењу малолетне девојчице.
Индикативно је, међутим, да ће штампа, која је са великим занимањем пратила овај случај, и то готово из дана у дан, наједном само волшебно престати да о њему извештава... Нису више ниједном поменуте остале жртве Корнела Франка, за које је наговештено да постоје и да их није мало... Ништа, потпуни тајац. А након Розалије Клаус нико више није ни теретио Корнела Франка за сличне преступе. Мада, после свега, чудило би да јесте... У сваком случају, праву истину о овим мучним новосадским догађајима с почетка 30-их година 20. века никада нећемо сазнати до краја. Тајна о томе шта се све и како одиграло између Корнела Франка, Јелене Гал и Розалије Клаус, сахрањена је заједно са њима.
Мирослав Стајић