НАЛИЧЈЕ СТАРОГ НОВОГ САДА И главе летеле због крчмарице
Петроварадинска тврђава била је темељ на који се наслањао прекодунавски Шанац, потоњи Нови Сад, још од како су, чим је успостављен мостобран крајем седамнаестог столећа, на најближим узвишицама на левој страни Велике реке никле прве куће трговаца и занатлија који су пратили српске чете у ћесарској војсци подигнутој да ратује против Турака.
Међутим, сама Вобанова утврда и њено подграђе дуго ће и пошто комшијска варош израсте у слободан краљевски град, живети неки свој унутрашњи живот, по војним правилима, са суседима се преплићући тек колико се мора, а и тада често с висине.
Многољудни гарнизон, који је са уобичајених 4.000 пушака знао да нарасте и до 10.000 ако је претила каква војна, уз велики број официра и подофицира, који су с породицама живели у Петроварадину, очекивано је пратио угоститељски бизнис. Тако ће средином 18. века пуном паром радити десетак гостионица и крчми, међу којим су, ако је судити по количини продатог вина, пива и ракије, најпосећеније биле „Бели анђео”, „Златни во” и „Црвени јелен”. Жестоке свађе, туче, па и двобоји нису били ретки, знала је ту и тамо да падне крв, али све је то остајало „у кући”. О томе, уосталом, сведочи и архивски запис са суђења официру који је у жару спора мачем на смрт пробо једног редова – и за казну добио да годину дана тежачи у шанчевима.
Ипак, убиство власника гостионице „Снежна Марија” Петар Стојковића у лето 1786. није се могло тек тако заташкати. Затучени и опљачкани домаћин био је, наиме, са станом у Новом Саду, па су војне власти ипак морале спровести озбиљнију истрагу. На руку су им, истина, ишле и околности, јер је Стојковићева млада удовица Марта под судском заклетвном за злодело одмах осумњичила редове Јоана Кришана и Јоана Мунћана, који су наводно након разбојништва дезертирали и побегли у Влашку.
Смислено је веровати да је Марта Стојковић имала разлога зашто је проказала баш ту двојицу мутних типова родом из Арада, али је чињеница и то да ће се касније због злочина у „Снежној Марији” под истрагом наћи и петроварадински крчмар Јохана Биндер. Ратна канцеларија у Петроварадину ће у јесен 1786. известити да се због убиства Петра Стојковића иза решетака нашао један од двојице првоосумњичених, наречени дезертер Јоан Мунћан, те да је уз њега ухапшен и извесни Петар Ердељан, такође бивши припадник пешадијске регименте. Иако нису признали убиство, као дезертерима им није било спаса, а будући да Биндера нису проказали, он се извукао само са годину дана лаког рада. И никада се неће сазнати да ли је колегу крчмара типовао због посла или његове младе жене.
А жене су, руку на срце, заправо биле и најчешћи разлог сукоба међу петроварадинским солдатима. Дама сумњивог морала жељних забаве није било на претек, поготово не у тим крчмама на левој страни Велике реке. Стога су су десетине редова, чим би добили слободно вече, знале хитати преко понтонског моста ка Паромлинској улици илити Куплерајском сокаку где се љубав могла купити. Ти таласи блуда и разврата, које су често пратили и кафански обрачуни у којима би страдао свеколики инвентар, озбиљно су ишли на живце локалној господи. Но, тек када су се и војне власти забринуле, и то због експлозије сифилиса која им је десетковала јединице, ствари су почеле да се мењају.
Као решење је пронађено увођење у службу јединственог - батаљона проститутки, чији се састав, бар тако тврде књиге староставне, мењао сваких 15 дана. Батаљон је био стациониран на простору бастиона Хорнверк и за њега важеће правило службе прописивало је обавезан свакодневни медицински преглед, у циљу превенције од појаве полно преносивих болести. Услуге припадница овог батаљона остале јединице могле су да користе по јасном распореду, при чему се, попут следовања, добијао и купон за љубав.
И ту ће, дакако, бити изврдавања прописаних норма- тива, али су та кршења ипак сведена на меру која није угрожавала гарнизон. Батаљон у Хорнверку ће команда укинути тек када су у самом граду отворени војни бордели, у другој половини 19. века, али за све те године његовог дејствовања, Нови Сад ће се правити као да га нема.
Мирослав Стајић