Бирамо најлепшу башту: Цветни кутак у сивилу бетона

Уз мало маште, од обичног стана на Грбавици Дуња Лазић је направила прави мали девојачки рај.

Будући да је одрасла у Зрењанину, и то у кући, окружена зеленилом, кад се пре десет година преселила у зграду, осећала се као у затвору те је, како каже, одлучила да то промени и од мале терасе направи кутак за уживање и опуштање. На избор за најлепшу башту и  балкон пријавила се не да би победила; већ да би показала да је и у згради могуће направити зелену оазу и разбити сивило бетона.

Највише времена наша саговорница проводи управо на тераси, а одржавање балкона и нега цвећа не одузимају јој много времена и у томе проналази задовољство. Пошто воли да чита, тераса јој је идеално место за то, поготово због тога што је ушушкана, у дворишту вишеспратнице. Осим књига на полицама у дневном боравку, о Дуњиној љубави према писаној речи сведоче и различите изреке које је записала и урамила.

– Заиста не знам колико биљака имам, али кактуси су ми омиљени и њих сам прво почела да набављам, а кад сам схватила да опстају, проширила сам колекцију и на друге врсте – објаснила је Дуња Лазић, и напоменула да с првим наговештајем лепог времена на терасу износи мушкатле. – Чим дође пролеће, моја ушушкана зелена оаза постаје центар окупљања. Сви који наврате, воле да поседе на тераси, без обзира на то што је реч о малом простору, тако да се понекад питам како сви станемо.

Будући да воли да обилази различите крајеве, наша саговорница своје омиљене кактусе, као и каменчиће и шкољке које користи у декорацији простора, доноси с путовања. Узевши у обзир љубав према цвећу и зеленилу уопште, не чуди то што на путовањима најпре обилази управо вртове и баште.

Дуња о биљкама брине сама, а мама јој помаже тако што, кад дође хладно време, носи мушкатле кући у Зрењанин да презиме, па их наредног пролећа враћа за Нови Сад. Искуства у вези с гајењем цвећа, али и пелцерима, размењује с кумом из Београда и, како каже, баш су се „нашле” по том питању.

– Кад дођем с посла, волим да се одморим и опустим, а тераса ми је идеално место за то, поготово кад узмем у руке неку добру књигу – признала нам је Дуња, и напоменула да је права срећа што, за дивно чудо, нема комараца да јој упропасте угођај. – Имам заиста добре комшије, које примећују како сам скоцкала терасицу.

Наша саговорница обожава цветне пијаце и редовно их посећује, а кући се никад не враћа празних руку јер увек нађе нешто интересантно, било да је реч о цвећу или пак неким декоративним елементима.

Ј. Вукашиновић