ДНЕВНИК У СРПСКОМ КРСТУРУ Село у којем традиција живи, а млади одлазе ПОШТА РАДИ ДВАПУТ, А ЛЕКАР ДОЛАЗИ ЈЕДНОМ У СЕДАМ ДАНА

Најпре преко Сирига и Србобрана, Радичевић и не рачунамо, онда кроз Бечеј, Бачко Петрово Село, Мол, Аду, Сенту, па у Банат кроз Чоку, Санад, Нови Кнежевац и најзад Српски Крстур, где вас на самом улазу дочекују пашњаци, овце и покоји пулин. Није компликовано снаћи се по селу; центар је одмах након прве кривине, ту код Дома културе, основне школе, цркве, месне заједнице... 

Домаћини ће вам рећи, као што су и нама, да у Српском Крстуру имају све неопходне установе, али да неке не раде свакодневно; да инфраструктурно имају све услове, осим канализације; као и да имају дивне мештане, премда их је све мање. Тако данас у овом сеоцету на самом северу Баната преспава свега 550-600 душа.

– У школи тренурно имамо 83 ученика, а у први разред ће нам кренути 11 ђака, због чега смо задовољни – истиче председник Савета Месне заједнице Радован Јанчић, додајући да им пошта ради двапут недељно, а лекар једном. – У селу имамо све осим канализације и око два километра неасфалтираних улица, али су и оне с тврдом подлогом. Гас је у мрежи, али кућни прикључци нису урађени и очекујемо да ће се то решити овог лета. Такође, имамо и два бунара, цеви су од азбеста и до сада је реконструисан један блок мреже, али по обећању Покрајинског секретаријата за водопривреду, ове године ће се наставити са заменом.

Пред сваку летњу сезону мештани се сами организују, па уз помоћ пољопривредника и њихове механизације среде плажу на Тиси, коју ми током посете нисмо успели да видимо, јер је претходне вечери падала киша, те је било немогуће стићи до воде. Вама желимо више среће, јер знамо већ да вреди уживати на обали ове природне границе између Баната и Бачке. А кад већ спомињемо границе...

– Ђала и Српски Крстур никад нису били у љубави! Сад се више не свађамо, јер ни нема никога... Чак и њихов малогранични прелаз нам не значи много, јер сигурно туда никад неће моћи да пролазе камиони, због чега немамо много могућности за развитак привреде. Али би нам нека фабричица значила, да имају људи где да раде. Мада, најпре треба видети шта да се по том питању уради у Новом Кнежевцу, јер младих је свуда мање. Мислим да би требало да им се обезбеди занатска привреда, да добију субвенције за отварање занатских радњи, јер ми у целој општини једва да имамо столара, електричара, бравара... а они свима требају – предлаже Јанчић, који је председник Савета већ 30 година, осим током једног четворогодишњег мандата када је био народни посланик.

Где су најбоља дружења после утакмица

Од оснивања Фудбалског клуба „Јединство” 1932. године, у Српском Крстуру овај спорт непрекидно је функционисао, осим за време Другог светског рата. Екипе су се такмичиле по разним ранговима, а изнедриле су и неколико успешних фудбалера.

– Српски Крстур има лепу традицију фудбала и тренутно смо у оптинској лиги и редовно се такмичимо – прича члан Управног одбора Прода Шећеров.

У клубу тренутно имају 18 фудбалера у првом тиму и 24 клинаца, али нису сви из села, већ им се придружују из Ђала, Новог Кнежевца, па чак и Суботице.

– Ми им само плаћамо путне трошкове, али зато после утакмица имамо најбоља дружења – вели Шећеров, напомињући да имају све услове неопходне за функционисање, свлачионица и купатила, опреме, па и нових трибина и ограде. – Једино шта би нам требало јесте косачица да можемо да одржавамо терен.

Да су стари занати одувек били значајни за овај крај говори и податак да је после Другог светског рата било највише бербера по становнику, док је данас највише зидара. Такође, не треба заборавити да је село изнедрило бројне лекаре и адвокате, али и народне посланике.

– Било је покушаја да се при средњој школи оснују занатски смерови, али деца неће да их уче, драже им је да буду возачи камиона, па да оду у иностранство – вели наш саговорник.

Ипак, они који још увек иоле чувају традицију јесу фолклораши који се окупљају око КУД-а „Милан Ајваз”, као и даме које су део Удружења жена „Српски Крстур”. Од осталих активности најзаступљеније су углавном спортске и то фудбал и џудо. И причање, разглабање, чаврљање, по могућству до прекосутра...

Бољи квалитет, али слабији род

Обрадиве површине у атару Српског Крстура спадају у најсушније подручје у Војводини, каже пољопривредник Иван Малбашки, што условљава сејање превасходно јесењих култура, а како каже, мањак влаге, али и радне снаге, довело је и до пропасти паприке и шећерне репе.

– У атару имамо две категорије, прву класу на брегу где је сушније па буде слабији род, и лошији квалитет у нижем делу земљишта где буде бољи род – вели наш саговорник, који ратари на сто хектара, од чега је 90 у његовом власништву, а десет узима у закуп од комшија и родбине.

Добра каналска мрежа већ постоји, тврди наш саговорник, али се о њој не води довољно рачуна, па потенцијал не може да се искористи.

– Ми већ годинама притискамо да пусте воду у канале и да се они оспособе, али надлежни упорно раде ствари које нама нису потребне – напомиње Малбашки. – Канал К-1 је делимично у функцији, сад праве ћуприје, а црпна станица коју су нам направили је намештена перфектно.

Премда се родио у сељачкој кући, није било предвиђено да постане земљорадник. Ипак, пољопривреда је постала и остала његов фокус, али и љубав која му омогућава да живи сталоженије и здравије него што би био случај да је отишао у велики град и постао канцеларијски човек.

– Кад се сетим, мој отац је са тридесетак јутара успео да нас ишколује, да направи кућу и омогући нам да живимо нормално, што је данас немогуће са 50 хектара. Ја сам радио у свим системима, најпре у друштвеном, а онда и последњих 20 година у приватном сектору – наводи Иван Малбашки.

Како додаје, и сточарство је у Српском Крстуру традиција већ вековима, али откако смо се „заграничили” с Мађарском, све је пропало, јер су мештани своју робу највише носили за Сегедин.