ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Чехов на Јалти 

У пет сати ме је јалтинска кочија довезла до летњиковца Чехова. Позвонио сам. Врата су се отворила, и исти младић као ја, али са свитком рукописа под мишком, изашао је на трем, а за њим мало погрбљена, позната фигура. Прошли смо у радну собу. Кроз велики прозор виде се планине. На зидовима фотографије и Левитанов пејзаж. У ниши мекани турски диван, ту се Чехов и сместио, а мени је све треперило пред очима. На писаћем столу лежао је мој рукопис. Чехов се закашљао и заћутао. – „А ви сте писали у форми дневника, у који можете уметнути касније шта је потребно. Ви у ствари пишете причу о мени“. А ја сам био спреман да о њему напишем и роман, стихове. Он је додао неколико „окрепљујућих“ речи и ја сам испливао и почео дисати. 

Чехов је подизао своје цвикере, настављајући да седи и ћути дубоко заваљен на дивану. Опет је настао страшни тајац. Да бих се како тако пробио кроз неугодну ситуацију, запитао сам га, како он сам пише: „натуралистички или се руководи уобразиљом?“ Мора да су га о оваквим глупостима питали много пута. Он ми је мрачно одговорио: „Ако на руци имам пет прстију, не могу рећи да их имам шест“ И ја сам сасвим заћутао, не знајући како даље да наставим разговор. Но, ођедном је он сам проговорио – љубазније, блаже: почео се распитивати, колико ми је година, где учим, хоћу ли и где објавити овај свој рукопис. И одмах се појавио природан тон у разговору. Истина, ја га нисам дуго мучио. Кроз двадесет минута сам изашао кроз иста она врата, окрилаћен, осветљен, заувек коначно „освојен“ од Чехова. 

Сусретао сам га још неколико пута – у градској башти, у ресторану. Он је често седео за једним сточићем у мантилу са подигнутим реверима (вечери су биле свеже) и пио црно вино. Једном, врло касно набасао сам на њега у усамљеном делу обале, он је седео на клупи, такође у мантилу, дубоко навукавши шешир. Њему је врло пристајала усамљеност, пусто море, које шумори у стенама, ноћ, звезде...Тако је и остао у сећању јалтински Чехов: клонули и кашљући, усамљен, прохладан, замишљеног и тужног израза. Он је већ био јако болестан. Повремено је искашљавао крв. Даме, поклоници, поклонице, музика у градској башти једва да су га могли забавити. Омиљени ждрал, псетанце у летњиковцу, ноћно море...

У то време је он писао „Три сестре“. Остало му је још три године живота, које су биле и његова највећа слава, пројављивање љубави према њему, чак обожавање. „Три сестре“ и „Вишњик“, очаравајућа дела, као и „Архијереј“...- и болест која је брзо напредовала. Чехов је живео у Аутки, као у санаторијуму. Увек га је вукло нешто ка Москви, нарочито зими, када је позориште, где је глумила и О. Л. Книпер, којом се он скоро оженио. Понекад би „побегао“ у Москву, увек на штету свог здравља. У Москви је волео оно, чега сада заправо није било: мраз, ресторан „Ермитаж“, црно вино. И управо сам га зими 1903.  срео на „Среди“ (московски књижевни кружок) код Телешова, тада је он био непрепознатљив. У огромну трпезарију Николаја Димитријевића на Чистим Прудима увела га је на вечеру Олга Леонардовна, поседелог, човека са лицем земљасте боје. 

Чехов је већ био икона. Око њега се образовао некакав „мртав“ простор. Он је седо у центру стола, и скоро да није ни јео ни пио. Само је кашљуцао и поправљао фризуру. У јануару 1904. г, на његов имендан, приказан је по први пут „Вишњик“ уз велики тријумф. Чехов се клањао са сцене и усиљено осмехивао. А кроз пола године, у Баденвајлеру је рекао: „ich стербе“ – уздахнуо и умро. Сахранили смо га у Москви, једног светлог јулског дана. На рукама су носили ковчег са Николајевске станице и много плакали. Имало се и за киме плакати – не жалећи сузе. Дуго је ишла процесија, кроз читаву Москву, коју је тако волео покојник. Служена је литија – једна код Художественог. И његов прах је легао у родну земљу Новођевичког манастира. Киша је зашуморила на гробљу, потом се засветлела купола од сунца. А ластавице су пролепршале изнад крстова.  

Б. К. Зајцев, 1901.